Солунски баштовани, поспрдно је, рекло би се, кумовао француски премијер Жорж Клемансо савезничким војницима који су три године ушанчени у Солуну чекали некакву команду да крену у борбу против непријатеља из табора Централних сила. А онда су се појавили српски ратници, опорављени после албанске голготе и ношени заједништвом и родољубљем кренули у јуриш ка поробљеној отаџбини, упркос спорадичним противљењима француских и британских генерала.

Та слога, то патриотско осећање надахнуло је немачког фелдмаршала Макензена да после заузимања Београда 1915. године подигне споменик у данашњем Кошутњаку и испише следећи текст: „Овде леже моји храбри противници, српски јунаци. Фелдмаршал Макензен.” А само годину дана раније, почетком рата 1914. „Манчестер гардијан” је предложио „да Србија буде одвучена насред океана и потопљена”.

)Намера освајача није била само да казни Србију због атентата у Сарајеву, већ да сатре српски народ. Џон Рид је из Шапца и Ваљева јавио „да је Србија земља смрти”. Пред том пакленом намером, запажа Енглескиња леди Хамилтон, „нико није ни много стар ни много млад за борбу. Чак је и стари краљ Петар први изнео своја времена и своја бремена до првих ровова”.

– То је био четворогодишњи рат где су мушкарци, жене уз раме и њихова деца бранили своју земљу, своје огњиште, своју нејач. Кроз појединачне судбине огледали су се храброст, пожртвовање, љубав према родној груди, поштење, жеђ за правдом, истином – готово све оно што су праисконске врлине српског народа, али и невиђена патња кроз коју је прошао и злочини који су над њим извршени – записали су Антоније Ђурић и др Петар Опачић, аутори књиге „Солунци говоре”.

Тај пример био је рецимо Бан Нушић, син Бранислава Нушића. Он је спремио писмо оцу:

„Драги Аго, не жали за мене, ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала које смо сви ми тако сложно проповедали 1908. године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо, осећао сам, штавише, да бих могао будућој Србији корисно послужити, али… Таква је судбина! Твој син Бан”.

Или, мало позната прича о синовима генерала Павла Бошковића, резервним официрима који су се, тешко рањени, нашли у савезничкој болници. Упитао их је француски лекар, чудећи се: „Зар су генералски синови у првој борбеној линији? Зар и они тако ратују и тако гину?”

Одговор је добио од српског сељака, Шумадинца: „Видиш, гос’н докторе, сви ми имамо различите очеве, али само једну мајку – отаџбину. Е за ту мајку Србију гинемо сви без разлике…”