Za uče­ni­ke prof. dr Mi­la­na Ras­po­po­vi­ća mo­že­mo re­ći da su „bi­se­ri ra­su­ti po ce­lom sve­tu”. U vru­ćoj sto­li­ci di­rek­to­ra on je pro­veo naj­du­že od svih – 31 go­di­nu i za to vre­me su ga pret­po­sta­vlje­ni 12 pu­ta po­zi­va­li da, ume­sto ta­ble s nat­pi­som Ma­te­ma­tič­ka gim­na­zi­ja u Be­o­gra­du, sta­vi no­vu s dru­ga­či­jim na­zi­vom. Isto to­li­ko pu­ta ih je od­bio sa­ču­vav­ši ime ško­le ko­ja je vi­še od ma ko­je pro­sla­vi­la ovu ze­mlju.

Ni­je bro­jao ko­li­ko je svo­jih bli­sta­vih đa­ka is­pra­tio u be­li svet, sa­mo ih na ce­nje­nom Ber­kli­ju u zva­nju re­dov­nog pro­fe­so­ra pre­da­je osam!

Šta se, naj­pre, po­mi­sli­li sa­znav­ši da je sed­mo­ro uče­ni­ka Ma­te­ma­tič­ke gim­na­zi­je pri­mlje­no na stu­di­je u Kem­bri­džu?

Vest meni­je iz­ne­na­di­la, to se mo­glo oče­ki­va­ti s ob­zi­rom na zna­nje na­ših uče­ni­ka. Da je ve­ći broj uče­ni­ka po­la­gao pri­jem­ni is­pit, ima­li bi­smo i ve­ći broj po­la­zni­ka na tom pre­sti­žnom uni­ver­zi­te­tu. Pre de­se­tak go­di­na po­sto­jao pred­log po­zna­tih pro­fe­so­ra s Kem­bri­dža da uče­ni­ci Ma­te­ma­tič­ke gim­na­zi­je ne po­la­žu pri­jem­ni is­pit, ne­go da se di­rekt­no upi­su­ju (što bi bio je­di­ni iz­u­ze­tak). Ni­su ret­ka ni pi­sma u ko­ji­ma pred­sed­ni­ci is­pit­nih ko­mi­si­ja s po­zna­tih uni­ver­zi­te­ta za­hva­lju­ju i če­sti­ta­ju ško­li.

Ka­ko ste se ose­ća­li ka­da ste kao di­rek­tor naj­bo­lje đa­ke is­pra­ća­li u be­li svet?

Is­pu­nja­va­la su me ose­ća­nja i ža­lo­sti i ra­do­sti, pro­že­ta na­dom. Ža­lost, obič­no, pra­ti sva­ki ra­sta­nak. Zna­ju­ći da će obo­ga­ti­ti svo­je zna­nje i ostva­ri­ti sno­ve u po­volj­ni­jim uslo­vi­ma, bi­la je osno­va mo­je ra­do­sti. U ve­ro­va­nju da će se jed­nog da­na vra­ti­ti i svo­jim zna­njem i is­ku­stvom una­pre­di­ti na­še dru­štvo, gra­di­la se mo­ja na­da. Na­še ra­stan­ke su pra­ti­le re­či: od­la­zi­mo da na­sta­vi­mo uspe­šno to što smo za­po­če­li u Ma­te­ma­tič­koj gim­na­zi­ji, ona će nam bi­ti osnov­na re­fe­ren­ca u na­uč­noj bi­o­gra­fi­ji i oče­kuj­te naš po­vra­tak.

Ko­li­ko ih je do sa­da oti­šlo? U ko­je ze­mlje naj­vi­še?

Na škol­skom saj­tu na­la­ze se osnov­ni po­da­ci za oko 200 biv­ših uče­ni­ka (broj se stal­no uve­ća­va). Ra­su­ti su po ce­loj pla­ne­ti: naj­vi­še ih ima u SAD, Ka­na­di, Austra­li­ji, En­gle­skoj, Ne­mač­koj, a u po­sled­nje vre­me i u Švaj­car­skoj. Pro­ce­nju­je se da je za 44 go­di­ne po­sto­ja­nja Ma­te­ma­tič­ke gim­na­zi­je u svet oti­šlo iz­me­đu 350-400 uče­ni­ka. Oko 100 su dok­to­ri na­u­ka, ne­ko­li­ko de­se­ti­na ima zva­nje pro­fe­so­ra uni­ver­zi­te­ta. Ima­mo biv­šeg uče­ni­ka (Zo­ran Ha­dži­ba­bić) ko­ji je uče­stvo­vao u na­uč­nom pro­jek­tu či­ji je glav­ni no­si­lac do­bit­nik No­be­lo­ve na­gra­de (Vol­fgang Ke­ter­le). Za­ni­mljiv je po­da­tak da je na­ša uče­ni­ca Ve­sna Ka­del­burg (sa­da pro­fe­sor u Kem­bri­džu) vo­đa en­gle­ske eki­pe mla­dih ma­te­ma­ti­ča­ra na me­đu­na­rod­nim olim­pi­ja­da­ma.

Da li ste im po­vre­me­no pi­sa­li ili ih te­le­fo­nom po­zi­va­li?

Mo­ji kon­tak­ti s biv­šim uče­ni­ci­ma ima­ju po­ro­dič­ni ka­rak­ter, u tu ve­zu su uklju­če­ni kćer­ka Ja­dran­ka i sin Zo­ran, čak i unu­ka Iva, stu­dent Elek­tro­teh­nič­kog fa­kul­te­ta. Svi su bi­li uče­ni­ci Ma­te­ma­tič­ke gim­na­zi­je.

Ko­je su, naj­če­šće, raz­lo­ge za od­la­zak na­vo­di­li? S ka­kvim su se obe­ća­njem ra­sta­ja­li?

Raz­lo­zi od­la­ska ni­su sa­mo ma­te­ri­jal­ne pri­ro­de. Ta­len­ti su, po pra­vi­lu, po­seb­ne lič­no­sti, vi­še mi­sle ne­go što go­vo­re, od­li­ku­je ih skrom­nost i za­ne­se­nost u ostva­ri­va­nju vla­sti­tih sno­va, ide­ja i ci­lje­va. Ma­te­ri­jal­no bo­gat­stvo za njih je spo­red­no. Oštro za­pa­ža­ju prav­ne, so­ci­jal­ne, eko­nom­ske i dru­ge ne­prav­de, ali to jav­no ne is­po­lja­va­ju. Sto­ga u nji­ho­vom od­la­sku ima i ele­me­na­ta pro­te­sta.

Vi­še od 30 go­di­na (ne)sve­sno se pra­vi ge­ne­ra­cij­ska dis­kri­mi­na­ci­ja: ta­len­to­va­ni fud­ba­le­ri ili ko­šar­ka­ši ima­ju mo­guć­no­sti da se pre 25. go­di­ne use­le u dvo ili tro so­ban stan (ku­plje­nim pa­ra­ma klu­ba). Ko­li­ki je broj ta­len­to­va­nih ma­te­ma­ti­ča­ra, fi­zi­ča­ra, he­mi­ča­ra, bi­o­lo­ga, mu­zi­ča­ra, umet­ni­ka, prav­ni­ka, eko­no­mi­sta, ko­ji­ma je to omo­gu­će­no? Me­ni ni­je po­znat ni­je­dan slu­čaj, ne uzi­ma­ju­ći u ob­zir ro­di­telj­sku po­moć! Da li je to pra­ved­no?

U raz­do­blju 1960–2010. odr­ža­no je oko 100 me­đu­na­rod­nih olim­pi­ja­da iz ma­te­ma­ti­ke, fi­zi­ke i pro­gra­mi­ra­nja. Ko­li­ko je me­ni po­zna­to, sa­mo je­dan no­vi­nar je pra­tio Olim­pi­ja­du mla­dih ma­te­ma­ti­ča­ra u Pe­kin­gu na raz­me­đi dva ve­ka. Sma­tram da me­dij­ska pa­žnja mo­ra da se usme­ri na one ko­ji su kre­nu­li pu­tem Ni­ko­le Te­sle, Mi­haj­la Pu­pi­na, Mi­lu­ti­na Mi­lan­ko­vi­ća...

Zna li se, uop­šte, ko­li­ko je lju­di s vi­so­kom ško­lom, pa i na­uč­nim zva­njem, na­pu­sti­lo ovu ze­mlju?

Ne­po­vra­tan od­la­zak naj­da­ro­vi­ti­jih vi­so­ko­ško­la­ca i sred­njo­ško­la­ca po­stao je to­li­ko ozbi­ljan da ga mo­že re­ša­va­ti sa­mo dr­ža­va. Ni­je nam po­znat ta­čan broj onih ko­ji su na­pu­sti­li ze­mlju po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta: go­vo­ri se od 100.000 do 500.000. To je su­vi­še gru­ba pro­ce­na, ko­ja sa­ma po se­bi go­vo­ri o na­šem od­no­su pre­ma da­toj po­ja­vi.

Ka­ko bi­ste, u ra­zum­nim gra­ni­ca­ma, za­dr­ža­li naj­da­ro­vi­ti­je svr­še­ne vi­so­ko­škol­ce (a i sred­njo­škol­ce) da ne odu?

U re­ša­va­nje da­tog pro­ble­ma, od ko­jeg za­vi­si na­ša bu­duć­nost, neo­p­hod­no je ne­po­sred­no uklju­či­ti tri mi­ni­star­stva – za di­ja­spo­ru, pro­sve­tu i na­u­ku – po­ve­za­ti ih sa uni­ver­zi­te­ti­ma, fa­kul­te­ti­ma, na­uč­nim in­sti­tu­ti­ma i ško­la­ma. Na osno­vu to­ga na­pra­vi­ti ba­zu po­da­ta­ka, u po­čet­ku za 1.000 po­je­di­na­ca i po­če­ti po­je­di­nač­ne raz­go­vo­re o mo­guć­no­sti­ma po­vrat­ka u do­mo­vi­nu i ob­li­ci­ma sa­rad­nje.

Ka­ko od­la­zak mla­dih u dru­ge ze­mlje sve­sti na ra­zum­nu me­ru i uči­ni­ti da taj pro­ces ima po­vrat­ni ka­rak­ter?

Naj­kra­će: pred­u­ze­ti iste ko­ra­ke ko­je či­ne i bo­ga­te ze­mlje, ali u su­prot­nom sme­ru. Obez­be­di­ti po­volj­ni­je ži­vot­ne i rad­ne uslo­ve u sop­stve­noj ze­mlji. Tre­ba ima­ti na umu da se ula­ga­nje u zna­nje naj­vi­še is­pla­ti: to je in­ve­sti­ci­ja u bu­duć­nost.

Stan­ko Sto­jilj­ko­vić

-------------------------------------------------------

Is­po­vest: Mi­ha­i­lo Ču­bro­vić

Go­di­ne uče­nja (i lu­ta­nja)

Sva­ka­ko ste već za­pa­zi­li: mi­ni­star Bo­ži­dar Đe­lić ne pro­pu­šta pri­li­ku da po­me­ne Mi­ha­i­la Ču­bro­vi­ća ko­ji je la­ne, u 23. go­di­ni, kao pr­vo­pot­pi­sa­ni ob­ja­vio na­uč­ni čla­nak u ugled­nom ča­so­pi­su „Sa­jens”. Za­što se mla­dić ko­jem pro­ri­ču svet­sku sla­vu opre­de­lio za ču­ve­ni Lo­ren­cov in­sti­tut u Laj­de­nu (Ho­lan­di­ja)?

– U ino­stran­stvo sam oti­šao da bih ra­dio u gru­pi Ja­na Za­ne­na na pro­ble­mi­ma kvant­nih kri­tič­nih po­ja­va. To je uobi­ča­je­ni sled do­ga­đa­ja: pr­vo se opre­de­li­te za oblast u ko­joj že­li­te da ra­di­te, a on­da po­tra­ži­te do­bru gru­pu ko­ja se tom ob­la­šću ba­vi – ob­ja­šnja­va Mi­ha­i­lo Ču­bro­vić.

Da­kle, od­la­zak iz ze­mlje je sa­mo po­sle­di­ca in­te­re­so­va­nja za od­re­đe­nu oblast i tra­že­nja što bo­lje gru­pe. Fi­zi­ka da­nas uklju­ču­je broj­ne di­sci­pli­ne, sva je pri­li­ka da će se u ve­ći­ni slu­ča­je­va is­po­sta­vi­ti da oda­bra­na gru­pa ni­je u Sr­bi­ji.

Na­uč­ni raz­voj je, uop­šte­no go­vo­re­ći, po­ve­zan i sa eko­nom­skom sna­gom dr­ža­ve, pa je naj­ve­ća ve­ro­vat­no­ća da se ode u ne­ku od raz­vi­je­nih ze­ma­lja, ali tu ima iz­u­ze­ta­ka. Po­ne­kad se i u ne ta­ko raz­vi­je­nim ze­mlja­ma mo­gu na­ći gru­pe ko­je su u svo­joj obla­sti me­đu naj­bo­lji­ma na sve­tu.

Mi­slim da je, sva­ka­ko, ra­no raz­mi­šlja­ti o po­vrat­ku ne­ko­gako tek spre­ma dok­to­rat. Da bi se mno­go na­u­či­lo, po­treb­no je ra­di­ti s ra­znim lju­di­ma, na ra­zno­li­kim pro­ble­mi­ma, pa pre­ma to­me i u vi­še in­sti­tu­ta, u vi­še ze­ma­lja. Tek ka­da čo­vek po­sta­ne sa­mo­sta­lan is­tra­ži­vač bu­de mu, či­ni mi se, sve­jed­no gde se na­la­zi. Ta­da je mo­gu­će opre­de­li­ti se za traj­no rad­no me­sto, za ko­je vi­še ni­je bit­no gde je jer su kon­tak­ti već us­po­sta­vlje­ni, a put da­ljeg ra­da ja­san.

Kao te­o­re­ti­čar, imam sre­će da mi ni­su po­treb­ni po­seb­ni rad­ni uslo­vi: sa­mo sto, har­ti­ja, olov­ka, pri­stup li­te­ra­tu­ri i ra­ču­na­ri. Sve to po­sto­ji u sva­kom in­sti­tu­tu, pa i kod nas. Eks­pe­ri­men­ta­to­ri su u dru­ga­či­jem po­lo­ža­ju, po­treb­na im je sa­vre­me­na apa­ra­tu­ra ko­je kod nas če­sto ne­ma.

Što se ti­če te­me mog ba­vlje­nja na­u­kom u Sr­bi­ji, to je ne­mo­gu­će pred­vi­de­ti: po­što se, ka­ko re­koh, ne tre­ba vra­ća­ti dok se ne za­vr­še „go­di­ne uče­nja” i „go­di­ne lu­ta­nja”, a one za me­ne tek po­či­nju. Ko zna na če­mu ću ta­da ra­di­ti?

U Ho­lan­di­ju sam oti­šao u fe­bru­a­ru 2009.