Овај текст пишем да бих подржао акцију „Очистимо Србију“ Министарства животне средине, али, истовремено, да бих изразио стрепњу да се и са њом, без обзира што носи ознаку приоритета, не деси оно што се раније дешавало са сличним акцијама: „тресла се гора, родио се миш“. Стрепњу ми поткрепљује сећање на једну од акција на тему заштите животне средине и њене по мени „промашене“ поруке често емитоване на РТС-у: „није тешко бити фин“. Којешта, када је загађивање животне средине у питању, не може бити реч о „финоћи“ или „нефиноћи“, него брате о неодговорности, незнању, некултури, крајњем примитивизму и себичности, па и личном интересу све до криминала.

Овога пута изгледа да су иницијатори решени да се акција спроведе до краја. Међутим, за њен успех није довољна подршка појединаца, ентузијаста; неопходна је подршка најширих слојева становништва. У том смислу поздрављам едукацију као приоритет акције „Очистимо Србију“, с тим што она не би требало да подразумева само увођење одговарајућих предмета у школске програме, већ и образовање грађана свих узраста, укључујући комплетан „естаблишмент“, председнике општина и општинске службенике, челнике месних заједница, директоре предузећа... Јер, имали смо и до сада доста министарстава и министара, одбора, комисија, институција и завода који су се бавили проблемима животне средине, доношени су закони, прописиване разне мере, поједине области су проглашаване еколошким.

Нажалост, највећи део тих делатности и одлука практично се сводио на празне приче и остајао је без одјека. Нико низашта није сносио одговорност, а народ и даље није схватао у коликој мери, полако и подмукло, небрига о животној средини погубно утиче на живот, здравље потомства, на сав биљни и животињски свет. Становништву се треба обраћати простим, јасним језиком, избегавајући недовољно разумљиве синтагме и појмове са међународних стручних и политичких скупова, као што су „одрживи развој“, „озонске рупе“, „ефекат стаклене баште“ и слично.

На тежину едукативног аспекта акције „Очистимо Србију“ покушао бих да укажем примером Златибора, једног од бисера српског туризма. Као „професионалци“, покушали смо још 2001. године преко Округлог стола „Животна средина Општине Ужице“ да образујемо „надлежне“ и грађанство указујући на актуелне еколошке проблеме завичајног Ужица и Златибора. Много тога смо тада рекли, између осталог: „да би смо сви заједно морали да проверимо да ли уопште знамо шта значи брига о животној средини и какве опасности прете од њеног загађивања и уништавања ... да за лоше стање не смемо да оптужујемо само председнике општина и комуналне службе, део кривице треба да сноси и сваки од нас појединачно ... да је заштита животне средине на Златибору свесно или несвесно у знатној мери занемарена, да је у опасности и да томе доприноси непланска градња, нерешени комунални проблеми, дотрајала механизација, занемаривање приоритета, неодговорност становника и гостију ...“Даље, у чланку „Златиборске радости и туге“ („Политика“, септембра 2002), хвалећи марљиве комуналне службе Златибора и вредне домаћице које окућнице обогаћују травњацима, цвећем и украсним шибљем, осуђивали смо грађане који за собом упорно остављају гомиле ђубрета и стварају дивље депоније.

Брига о животној средини била је међу приоритетима Друштва љубитеља Златибора. Организоване су и мобе за чишћење јавних површина ... Какав је био „едукативни“ ефекат наших залагања? Најкраће, половичан или мршав. Било је и запањујућих реакција попут „докон поп и јариће крсти“. Не може се порећи да је на Златибору у међувремену порастао број микролокација које су по чистоћи и лепоти на светском нивоу, да су асфалтиране многе улице, уведена улична расвета, изграђени тротоари и паркинг довољног капацитета, да се чисте јавне површине, да је обезбеђено снабдевање квалитетном водом, да су здравствене, поштанске, банкарске и друге услуге на високом нивоу, да је снабдевање разноврсном робом одлично, да су изграђени многи рекреациони центри и спортски објекти... Али, контраста је остало много. На пример, преко пута зграда са прелепим „слаповима“ разнобојног цвећа, ето претрпаних улубљених контејнера, на све стране гомиле шута, шљунка и разних отпадака „заборављених“ по завршеној градњи, комуналне службе се још увек боре са застарелом опремом, понегде се неконтролисано преливају септичке јаме недовољног капацитета, посред дивних непокошених ливада трагови аутомобила који преко њих скраћују пут, возила паркирана на зеленим површинама...

Што се тиче неконтролисане градње она се наставља иако су неки делови Златибора већ претворени у насеља типа Калуђерице. Место лепе поруке „где год нађеш место ту дрво посади“, на делу је „где год нађеш ливаду ту апартмане гради“, а председник Општине у „помоћ“ зове Државу. Поврх свега, на Златибору се занемарују два необично важна проблема: неопходност пречишћавања канализационог отпада, и регулисање саобраћаја који у шпицевима сезоне озбиљно угрожава надалеко цењени златиборски ваздух.

Зашто је све то тако, не бих знао да кажем. Да ли је у питању незнање, необразованост, необавештеност, сиромаштво, или недостатак свести, неодговорност, себичност, индолентност...? Биће да је у питању комбинација свега тога. О овим проблемима би морали да воде бригу људи који добро схватају до какве несреће би могло да дође ако се о томе не поведе рачуна. Не дај Боже да се деси, на пример, нека зараза већих размера, упропастио би се стотину година стварани реноме Златибора као здравственог и туристичког центра. Било би онда касно и за кајање и за позивање на одговорност, а џаба нам онда и изграђени хотели, апартмани, стационари, спортски објекти, куће за одмор...

Академик Драгомир Виторовић