Кјото протокол (уз Оквирну конвенцију о промени климе) усвојен је 1997. године. Њиме су установљени обавезујући лимити за емисије гасова са ефектом стаклене баште. До сада га је ратификовало 184 држава.

Међутим, Кјото протокол је почео да важи тек осам година након усвајања – 2005. године када га је прихватио довољан број држава. Тек тада почиње замах у примени, а 2007. године Међународни панел о климатским променама, заједно са Ал Гором, добија Нобелову награду.

Почиње гласно и веома гласно да се говори о могућим последицама климатских промена на развој човечанства.

То посебно почиње да буде важно сада када се мора утврдити ко или шта је наследник Кјото протокола, обзиром да у моменту када је постављен 1997. године Кјото протокол се ограничио на 2012. годину, са потребом да се ефикасност примене евидентира и анализира, као и да се предложе глобално важеће светске мере за период после 2012. године. Дакле, употребила сам термин „глобално важеће светске мере и договор“ и то је управо ограничење будућег договора у Копенхагену који треба да се деси за неколико недеља.

У Копенхагену ће се дешавати истовремено два важна састанка. Први, 15. конференција земаља чланица Оквирне конвенције о климатским променама, која ће на бази договора из Балија у оквиру четири главне области (спречавање климатских промена, адаптација на климатске промене, технологије и финансирање) утврдити закључке. Као учесник неких претходних Конференција земаља чланица конвенције, указала бих да је предстојећи скуп у Копенхагену један од најзначајнијих.

Други паралелни састанак је састанак земаља чланица Кјото протокола, и овај састанак се дешава без САД као чланице, обзиром да још није приступила протоколу. Стога је јако важно оно што се на тему климатских промена на националном нивоу дешава у САД и када ће у САД-у бити потврђен национални закон о спречавању климатских промена, са утврђеним циљевима редукције емисије гасова са ефектом стаклене баште (у процедури је предлог смањења 80 одсто емисија ових гасова до 2050. године, рачунајући 2005. годину као базну). Додатни, још увек нерешен проблем у договарању (мада након састанака представника САД и Кине добијамо охрабрујуће сигнале) је како и одакле финансирати активности земаља у развоју да би се прилагодиле захтевима смањења емисије ових гасова, а не би значајно успориле свој развој. Чињеница је и да глобална економска криза не доприноси лакоћи проналажења финансијских средстава и модалитета. Овде постаје јасно да став Кине и Индије, пре свих, зависи од ових решења.

Са становишта струке, било би довољно да се за први пост-2012 период 2020/2030 договори смањење емисија гасова са ефектом стаклене баште само из сектора производње електричне енергије и саобраћаја.

Копенхаген ће бити успешна степеница ако договор који се постигне има реалну основу да установљеним циљевима буде прихваћен и од САД, Кине и Индије.

И зато је реално очекивати да конференција у Копенхагену буде успешна, али ограничено успешна. Оно што се буде договорило у Копенхагену као пост-2012 договор за климатске промене, мораће проћи ратификацију у државама чланицама, а то ће потрајати бар три године. Дакле, договор се мора постићи данас, да би имали важеће правило понашања 2012. године.

Политички лидери данашњице морали би бити визионари будућности. Од њих зависи да ли ће бити „Копенхагена“ и после Копенхагена – свако успоравање договора, води нас у недефинисани период са могућим врло негативним ефектима. Свако успоравање договора води „већој цени“ одрживог развоја како планете тако и сваке појединачне особе, односно сваког од нас. Уколико у Копенхагену буде великих суштинских проблема са договором, дијагноза међународних односа ће бити много шира од проблема климатских промена, и показала би да демократски систем договарања није постављен тако да је способан да се носи са изазовима будућности.

Уштедећемо и новац и време (и драматичне последице) ако се постигне договор у Копенхагену!

Само са успешним, па макар и ограничено успешним, договором у Копенхагену, оствариће се на пример шанса да острва Малдиви не буду потопљени, и да наш регион не иде веома брзо у отопљавање.