Процена је да се годишње у Србији произведе око300.000 тона опасног отпада. Међутим, овај отпад се углавном извози у суседне земље где се спаљује, пошто код нас не постоји постројење за спаљивање опасног отпада. Не постоје ни објекти за његово трајно складиштење нити депонија за опасан отпад. То је отпад који предузећа често одлажу у своме кругу или га илегално одвозе на депоније што представља потенцијалну опасност за животну средину.

Пре извесног времена из фабрике „Застава” однето је 2.000 тона отпадних боја, које су биле највећи еколошки проблем ове фабрике у последњих неколико деценија. Опасан отпад ће бити превезен до Београда, а планирано је да потом буде извезен у Аустрију где ће бити уништен. Тај посао је поверен београдској фирми „Митеко”, која је задужена и за извоз пираленског уља из фабрике „Застава”.

„Митеко“ је једна од три компаније на нашем тржишту која се бави прикупљањем паковањем, транспортом и извозом опасног отпада.

Ова фирма је пре две године извезла око 600 тона опасног отпада. То се пре свега односи на пирален, пестициде и остале трајне загађиваче који се не разлажу у природи.

Подсећања ради већ више од десет година најављује се градња спалионица опасног отпада, али је увек био проблем проналажења локација. Са општинама је тешко постићи договор о изградњи спалионице на њиховој територији.

Оливер Дулић министар заштите животне средине и просторног планирања је рекао да се није одустало од пројекта изградње постројења за третман опасног отпада. „У овом тренутку се ради процена утицаја на животну средину а следеће године очекујемо почетак градње. Још не можемо да кажемо о којој локацији је реч, али ћемо покушати да објаснимо јавности да таква постројења не загађују животну средину нити представљају опасност по здравље људи”, рекао је Дулић.

Студија Европске агенције за развој је показала да фабрика за третман опасног отпада мора да има депонију од 50 хектара земљишта, да буде у посебној индустријској зони која је одвојена од стамбених области; одвојена од туристичких центара, националних паркова. Спалионица за опасан отпад мора да буде изван зоне плављења, што подразумева и изван мочварних и подводних терена и изван зоне трусних подручја.

Једна од фирми који фармацеутски отпад извози на периферију Беча је вршачка компанија „Хемофарм“. Овај отпад се у специјално уређеним постројењима у Бечу спаљује и претвара у топлотну енергију која се користи за загревање станова, болница и томе слично.

- Бечлије пепео које настаје третманом опасног отпада одлажу у посебна складишта. Систем за пречишћавање се састоји од електростатичког филтера, четворостепеног система за стругање, филтера од активног угља за уклањање азотних оксида. Укупни трошкови за тај систем износе 35 милиона евра - каже професор Слободан Марковић са Универзитета у Новом Саду.

Марковић закључује да се приликом спаљивања како опасног тако и комуналног отада остаје увек исти пепео који се мора одлагати у подземна складишта. За наше прилике то су јако скупа постројења која захтевају стално одржавање, стручно обучене кадрове који ће радити на овим постројењима за спаљивање опасног отпада.

Н . Ковачевић

-------------------------------------------------

У Србији 14 тона ускладиштене хемикалије Лизол

Помоћница министра за зашититу животне средине и просторно планирање Србије Љиљана Станојевић рекла је да у земљи има 14 тона ускладиштене хемикалије лизол.Она је истакла да у Србији нема фирме која је у стању да уништава опасан отпад по важећим прописима, па се и лизол због тога мора уништити у иностранству.

-----------------------------------------------

Забрана за 19 хемикалија

Листа забрањених отрова у Србији се на листи забрањених отрова налази 19 хемикалија што је што је неупоредиво мање у односу на листу Европске уније, која садржи неколико стотина хемикалија.