На северозападној страни Голије непосредно поред пута Ивањица - Беле Воде на 1.436 метара надморске висине , у малој плиткој депресији смештено је Дајићко језеро. За језеро су везане многе легенде и предања.

По називом Дајићко језеро први пут се помиње у списима Јосифа Панчића, Недељка Кашанина и Јована Цвијића, код мештана је устаљен назив Језеро или Тичар. Према једној легенди у језеру су се некада утопили сватови, па се зове и Сватовско, по неким причама ту се окупљају горске виле. Језеро је било и остало култно место овога краја. У прошлости се овде сваког 8. маја одржавала служба, у данашње време сваког 21. јула на истом месту одржава се сабор који окупља велики број мештана и љубитеља овога краја.

Све то има велики утицај на екосистем језера, можда чак и премашује еколошки капацитет овог простора.

Највећим делом језеро воду добија од атмосферског талога (кише и отопљеног снега) и од каптираног извора који се налази преко пута. Чесма је посвећена Властимиру Парезановићу, пиониру шумарства овог краја. На њој пише: „Кад би сваки човек које је дрво његово, никада га не би посекао“.

Данас је водено огледало језера значајно редуковано. Трагови некадашње веће површине језера и ранијег стања воде огледају се у карактеристичним флористичко – вегетацијским и морфолошким доказима. У време Кошаниновог истраживања језера 1906. године, површина воденог огледала језера износила је 460 метара квадратних, што је четвртина од некадашњег и првобитног воденог огледала. (то јасно указује на убрзан процес еутрофикације. Промена водног режима, еколошки услови и микроклиматски параметри интезивирали су еутрофикацију језера, која је условила настанак карактеристичних облика тресавске вегетације: ливадске тресаве и вегетације у језеру.

Фауна Дајићког језера је недовољно истражена, али се зна да је ово језеро једино станиште у Србији за три врсте акватичних инсеката из реда Одоната.Језеро је једно од ретких станишта репатог водоземца - Тритурус цристатус.

Године 1966. године Скупштина општине Ивањица је на предлог Републичког завода за з аштиту природе Србије донела Решење о стављању под заштиту Дајићког језера – тресаве као природне реткости и природног споменика геоботаничког карактера на површини од два хектара.

Степен измењености предела Дајићког језера се може оценити као висок (нарушен природни екосистем). Убрзани процес зарашћивања јавио се као последица искључивања негативног антропогеног утицаја.Само принципима активне заштите кроз развој могуће је свести данашњи темпо еутрофикације на природни.

Ово језеро треба чувати за науку и за Голију и штитити га од негативних антропогених утицаја.

Не можемо писати о Дајићком језеру а да не кажемо да се налази на једној од најлепших и шумама најбогатијој планини у Србији, на планини која носи епитет ваздушне бање и која је највиша планина југозападне Србије.

Голија је Парк природе и Резерват биосфере под заштитом Унеска, једини у Србији (2001. године проглашен резерват Голија – Студеница). У оквиру њега такође треба чувати и друге тресаве., Кошанинова језера, изворишта Голијске реке и Студенице (која је угрожена дивљом градњом) као и слапове реке Изубре.