Изпреплетеност разнобојних слојева стена, међу којима доминирају црвени пешчари привлачи пажњу посетилаца већ на први поглед, побуђује машту о некадашњим збивањима и одређује садашњи тренутак као зрнце песка. Овако би се укратко могла описати Стара планина, чије данашње име скрива и легендарно Хемус и историјско Балкан.

Стара планина се налази у источној Србији дуж границе са Бугарском, од Вршке чуке до Сребрне главе, а као пространи планински масив административно припада општинама Зајечар, Књажевац, Пирот и Димитровград. Иако четири општине, заједничка брига о Старој планини повезала их је много више пре десетак година када је формиран Парк природе Стара планина на предлог Завода за заштиту природе Србије. Предеоне лепоте, богатство живог света и одјек тишине, дотада знани само малобројним становницима проређених села одједном су постали препознатљива слика. И не само слика, већ пре мозаик који се разлива од Равног Бучја до Миџора, и даље до Жаркове чуке и Копрена.

Разноврсна вегетације и бројност биљних врста одражавају понајпре ретке и угрожене врсте међу којима су планинска саса, гороцвет, косовски божур, росуља, планински јавор, шумски љиљан, патуљаста перуника, тресавски каћун али и бор кривуљ, жбунаста јова, степски лужњак и друге. Богатство вегетације огледа се и кроз разноврсност шумских, жбунастих, ливадских, пашњачких и тресавских заједница. Прегледом биљних заједница издвојено је, на основу доминантних врста градитеља, шест висинских вегетацијских зона Старе планине, односно храстов појас, буков појас, смрчев појас, појас субалпске жбунасте вегетације ниске клеке, боровнице и субалпске смрче, и појас кривуља, у којима се смењује многобројна фауна.

Подручје Старе планине, представља салмонидни регион у коме живи поточна пастрмка, која је и биолошки индикатор чистих вода. Поред ове врсте у водотоцима живи још 25 врста риба. У води или поред ње, живе и мрмољак и шарени даждевњак.

На Старој планини је установљено 203 врсте птица, од чега 154 врсте птица гнездарица. У групи зимовалица забележено је 10 врста, у групи пролазница 30 врста и групи луталица 13 врста. Посебно значајне су сури орао, белоглави суп, уралска сова, соко и друге. Међутим, Стара планина представља:главно станиште у Србији риђег мишара и пољске шеве;главно станиште у источној Србији шумске шљуке;станиште ендемске балканске подврсте ушата шева,

због чега је издвојен простор од 44.000 hа као подручја од међународног значаја за птице Европе – IBA.

Регистровано је такође присуство више од 30 врста сисара, од којих су посебно интересантни снежна волухарица (терцијарни реликт), слепо куче, пух лешникар и друге.

Подземне воде Старе планине истичу у облику извора, врела и пиштевина, а преовлађују стални извори издашности веће од 0,1 l/s чији је број процењен на око 500. Најјачи извор на Старој планини је Јеловичко врело, са леве стране Јеловичке реке. Врело има изглед „ока” формираног у малом, према западу отвореном басену. Јеловичко врело има карактеристике интермитентног извора, односно потајнице. Пре потпуног пресушивања, на извору се запажа вишекратно колебање издашности до 30 одсто, након чега долази до брзог повећања издашности праћеног пенушањем и клобучањем.

Воде ове планине дренирају реке Нишава и Бели Тимок, и сви токови припадају Црноморском сливу. Хидрографску особеност Старе планине, везану за кречњачке терене, представљају мини-понорнице и бигрени водопади. Читаво подручје улепшавају и клисуре и кањони настали усецањем водотока, а међу њима се издваја кањон Топлодолске реке на чијим странама се запажају разнобојни седименти уплетених токова. Такође својеврсну атракцију чини и сутеска Росомачке реке, позната и као Росомачко грло.

Споменичко наслеђе, као одраз духовности и трагова живљења становништва на Старој планини, огледа се преко праисторијских, античких и римских остатака, фрагментарно сачуваних и измештених са првобитних локација, касносредњовековним манастирским целинама, али и многобројним етно-објектима: куће, плевње, амбари и др., са, карактеристичним архитектонским склопом за ово подручје, који датирају с краја XIX и почетка XX века.

Јединственост предела Старе планине се огледа кроз очуваност природе, историјске и културне споменике световне и духовне природе, непосредност људи који су тамо настањени и развијеност карактеристичних, често називаних традиционалних делатности. Јединственост, у савременом свету препознатљива и као brand,побуђује пажњу и трајну бригу друштва за Стару планину, због чега је Влада Републике Србије донела 3. марта ове године Уредбу о заштити Парка природе "Стара планина" као заштићено природно добро од изузетног значаја, односно I категорије. Укупна површина природног добра износи 114.332 ha у оквиру којих су издвојене зоне режима заштите I, II и III степена којим се обезбеђује оптимум заштите природе. О Парку природе Стара планина стара се Јавно предузеће „Србијашуме”.

Нешто раније, септембра 2008. године донета је Уредба о утврђивању Просторног плана подручја парка природе и туристичке регије Стара планина. Развој туризма, а посебно ски туризма представља једну од битнијих оријентација и инвестиција како би се искористили потенцијали ове изузетне планине.

С обзиром да Стара планина представља најзападнији део пространог масива Балкан, на граници са Бугарском, још 1996. године надлежна министарства животне средине усвојила су Декларацију о проглашењу билатералног парка мира Стара планина између Републике Србије и Републике Бугарске, чији је циљ да постојеће стање подручја Парка природе временом прилагоде концепту заштите резервата биосфере „Човек и биосфера”.

Питоме падине, усечени кањони, шумовите стрмени, меке тресаве и свеже воде чине део атрактивности која у новије време заокупља све више пажњу љубитеља природе али и инвеститора модерних оријентација. Због тога је веза између захтева модерног доба и природних потенцијала који чине његову основу веома деликатна. Савремено друштво, где је погодност премиса, треба мудро да одвага сваку одлуку јер Стара планина као заштићено природно добро то заслужује. Ефекти развоја друштва, њених становника мериће се сутра само кроз очуваност животне средине, усклађеност привредних активности, разноврсност природе и континуитет који траје.

На сваком ко може ово да оствари лежи обавеза и одговорност, напослетку и осећај задовољства да је у томе успео!

Завод за заштиту природе Србије
Текст и фото: Др Душан Мијовић