Raširenih krila beloglavi supovi nadletali su Uvačko jezero izazivajući pažnju prisutnih gostiju i Bratislava Grubača jednog ornitologa Zavoda za zaštitu prirode Srbije. Ovaj ljubitelj ptica dao je nemerljiv doprinos opstanku kolonije lešinara na ovom prostoru, sada među najvećim na Balkanu. Ova retka vrsta je pre dvadesetak godina bila pred izumiranjem, 1992. godine, na teritoriji Uvačkih jezera preživelo je samo devet parova beloglavog supa. Ali, zahvaljujući Zavodu za zaštitu prirode Srbije, Biološkom institutu, nevladinim organizacijama iz zemlje i inostranstva, lokalnim samoupravama i stručnoj pomoći Grubača preduzete su sve neophodne aktivnosti zaštite ovog lešinara, koje su urodile plodom, te beloglavi sup polako ulazi u turističku ponudu Uvca, Mileševke i Trešnjice. Sačinjen je projekat kojim je predviđeno posmatranje ovih ptica kao jedan poseban vid atrakcije za domaće i inostrane turiste koji obilaze staništa ove i drugih ptica grabljivica.

Ova grabljivica ima važnu ulogu u lancu ishrane, u ekosistemu je jedinstvena i nezamenljiva jer su mu hrana u uginule životinje, čime sprečava širenje zaraza i na taj način čini “prirodnu reciklažu”. Redovna dopunska ishrana je bila jedna od glavnih mera zaštite. Prva hranilišta počinju da rade povremeno od 1989. a od 1996. hrana se redovno doprema po nekoliko puta svakog meseca. Godišnje se u „restoran“ beloglavih supova u prirodi u klisuri Uvca iznese više od 50 tona hrane. Zahvaljujući tome, brojnost beloglavih supova se na Uvcu i Mileševki povećala na preko 90 gnezdećih parova, odnosno na oko 250 jedinki.

Grubač upozorava da ovoj retkoj i zaštićenoj vrsti ptice grabljivice najviše preti opasnost odilegalne upotrebe otrova i nekontrolisane primene hemijskih supstanci i preparata koji se koriste u lečenju i ponekad i u ishrani domaćih životinja čijim se uginulim lešinama ova vrsta orlova hrani.

„U poslednjih nekoliko godina zabeleženi su brojni slučajevi ilegalnog trovanja pasa lutalica pri čemu su stradali lešinari, divaljač, domaće životinje, a ranije čak i ljudi”, kaže ovaj ornitolog. Suzbijanje trovanja i kontaminacije raznim hemijskim materijama putem ishrane je danas jedna od najvažnijih mera zaštite ove vrste i drugih lešinara.

Beloglavi sup je retka vrsta orla lešinara, impozantne veličine, raspona krila do skoro tri metra. Prosečna težina ptice iznosi između osam i devet kilograma, a pojedine jedinke mogu dostići težinu od jedanaest kilograma.. Gnežđenje se obavlja uglavnom u manjim pećinama na krečnjačkim stenama, gnezde se grupno i obrazuju se kolonije, retko izolovani parovi.

Grubač gotovo poznaje svaki par, prati njihovo gnežđenje, od svadbenih igara i polaganja jaja, do podizanja i poletanja mladunaca. Vrlo često se penje uz strme nepristupačne stene da bi kontrolisao uspešnost njihovog gnežđenja. To s jedne strane jeste izazov, a s druge može da bude i rizično, i opasno po život.

Pre desetak godina umalo da strada od ujeda poskoka. To se desilo u Sićevačkoj klisuri kada je istraživao orlove. Na svu sreću kolege iz Zavoda koji su bili s njim na terenu u roku od dva sata su ga prevezli u bolnicu tako da je izbegnuto ono najgore. Iz njegovog bogatog tridesetogodišnjeg iskustva izdvojio je još jedan slučaj kada je bio izložen udaru groma na Kozjaku. Tada se, igrom slučaja, nalazio na jednoj steni koja je 40 metara bila udaljena od mesta na kojem je on stajao. Bilo je još mnogo uzbudljivih događaja o kojima nerado priča. Svi ti nemili događaji vezani su za litice i uspon do gnezda orlova koji se nalaze visoko na njima.

Grubač ne samo da je dao svoj nemerljiv doprinos na zaštiti beloglavog supa na Uvcu, kanjonu Trešnjice i Mileševki, nego je i učestvovao u ostalim projektima na istraživanju i zaštiti ugroženih lešinara (bele kanje i bradana), surog orla, orla krstaša, i drugo. Upoznao je staništa ovih retkih i ugroženih vrsta u svim krajevima bivše Jugoslavije, u Grčkoj, Bugarskoj, Španiji, Francuskoj, Italiji, Austriji, kao i Mongoliji, gde je proveo dva meseca istražujući ekologiju stepskog sokola ugrožene vrste u svetu. O svom boravku u zemlji nomada Grubač kaže: „Mi smo po nekoliko dana neprestano obilazili gnezda stepskih sokolova raspoređenih na površini od nekoliko hiljada kvadratnihkilometara. Uslovi za rad su bili i više nego ekstremni: nagle promene temperature, uglavnom hladnoća i jaki vetrovi su bili naši stalni pratioci. Spavali smo u jurtama i u šatorima uvrećama, a do tuširanja je znalo da prođe i po 15 dana. Istraživanje stepskog sokola, ptica grabljivica i divljeg sveta u toj velikoj zemlji je bio za mene poseban doživljaj koji želim da pretočim u poseban rad i naučno-dokumentarni film”, zaključuje Bratislav Grubač.

N. Kovačević

---------------------------------------------------

Autor brojnih monografija

Bratislav Grubač je autor monografija „Orao bradan” i „Suri orao”, koautor monografija „Atlas ptica grabljivica Srbije” i „Važna područja za ptice u Srbiji”, kao i autor brojnih naučnih i stručnih studija i radova o istraživanju i zaštiti ptica grabljivica, ptica, slepih miševa na području Srbije, Makedonije i drugih područja. Takođe, autor je i stručni saradnik više dokumentarnih filmova o pticama i zaštićenim područjima („Orao krstaš”, „Suri orao”, „Beloglavi sup u Makedoniji”, „Poslednji let”, „Šar - planina”, „Donje Povardarje”, „Crna reka…)