Раширених крила белоглави супови надлетали су Увачко језеро изазивајући пажњу присутних гостију и Братислава Грубача једног орнитолога Завода за заштиту природе Србије. Овај љубитељ птица дао је немерљив допринос опстанку колоније лешинара на овом простору, сада међу највећим на Балкану. Ова ретка врста је пре двадесетак година била пред изумирањем, 1992. године, на територији Увачких језера преживело је само девет парова белоглавог супа. Али, захваљујући Заводу за заштиту природе Србије, Биолошком институту, невладиним организацијама из земље и иностранства, локалним самоуправама и стручној помоћи Грубача предузете су све неопходне активности заштите овог лешинара, које су уродиле плодом, те белоглави суп полако улази у туристичку понуду Увца, Милешевке и Трешњице. Сачињен је пројекат којим је предвиђено посматрање ових птица као један посебан вид атракције за домаће и иностране туристе који обилазе станишта ове и других птица грабљивица.

Ова грабљивица има важну улогу у ланцу исхране, у екосистему је јединствена и незаменљива јер су му храна у угинуле животиње, чиме спречава ширење зараза и на тај начин чини “природну рециклажу”. Редовна допунска исхрана је била једна од главних мера заштите. Прва хранилишта почињу да раде повремено од 1989. а од 1996. храна се редовно допрема по неколико пута сваког месеца. Годишње се у „ресторан“ белоглавих супова у природи у клисури Увца изнесе више од 50 тона хране. Захваљујући томе, бројност белоглавих супова се на Увцу и Милешевки повећала на преко 90 гнездећих парова, односно на око 250 јединки.

Грубач упозорава да овој реткој и заштићеној врсти птице грабљивице највише прети опасност одилегалне употребе отрова и неконтролисане примене хемијских супстанци и препарата који се користе у лечењу и понекад и у исхрани домаћих животиња чијим се угинулим лешинама ова врста орлова храни.

„У последњих неколико година забележени су бројни случајеви илегалног тровања паса луталица при чему су страдали лешинари, диваљач, домаће животиње, а раније чак и људи”, каже овај орнитолог. Сузбијање тровања и контаминације разним хемијским материјама путем исхране је данас једна од најважнијих мера заштите ове врсте и других лешинара.

Белоглави суп је ретка врста орла лешинара, импозантне величине, распона крила до скоро три метра. Просечна тежина птице износи између осам и девет килограма, а поједине јединке могу достићи тежину од једанаест килограма.. Гнежђење се обавља углавном у мањим пећинама на кречњачким стенама, гнезде се групно и образују се колоније, ретко изоловани парови.

Грубач готово познаје сваки пар, прати њихово гнежђење, од свадбених игара и полагања јаја, до подизања и полетања младунаца. Врло често се пење уз стрме неприступачне стене да би контролисао успешност њиховог гнежђења. То с једне стране јесте изазов, а с друге може да буде и ризично, и опасно по живот.

Пре десетак година умало да страда од уједа поскока. То се десило у Сићевачкој клисури када је истраживао орлове. На сву срећу колеге из Завода који су били с њим на терену у року од два сата су га превезли у болницу тако да је избегнуто оно најгоре. Из његовог богатог тридесетогодишњег искуства издвојио је још један случај када је био изложен удару грома на Козјаку. Тада се, игром случаја, налазио на једној стени која је 40 метара била удаљена од места на којем је он стајао. Било је још много узбудљивих догађаја о којима нерадо прича. Сви ти немили догађаји везани су за литице и успон до гнезда орлова који се налазе високо на њима.

Грубач не само да је дао свој немерљив допринос на заштити белоглавог супа на Увцу, кањону Трешњице и Милешевки, него је и учествовао у осталим пројектима на истраживању и заштити угрожених лешинара (беле кање и брадана), сурог орла, орла крсташа, и друго. Упознао је станишта ових ретких и угрожених врста у свим крајевима бивше Југославије, у Грчкој, Бугарској, Шпанији, Француској, Италији, Аустрији, као и Монголији, где је провео два месеца истражујући екологију степског сокола угрожене врсте у свету. О свом боравку у земљи номада Грубач каже: „Ми смо по неколико дана непрестано обилазили гнезда степских соколова распоређених на површини од неколико хиљада квадратнихкилометара. Услови за рад су били и више него екстремни: нагле промене температуре, углавном хладноћа и јаки ветрови су били наши стални пратиоци. Спавали смо у јуртама и у шаторима уврећама, а до туширања је знало да прође и по 15 дана. Истраживање степског сокола, птица грабљивица и дивљег света у тој великој земљи је био за мене посебан доживљај који желим да преточим у посебан рад и научно-документарни филм”, закључује Братислав Грубач.

Н. Ковачевић

---------------------------------------------------

Аутор бројних монографија

Братислав Грубач је аутор монографија „Орао брадан” и „Сури орао”, коаутор монографија „Атлас птица грабљивица Србије” и „Важна подручја за птице у Србији”, као и аутор бројних научних и стручних студија и радова о истраживању и заштити птица грабљивица, птица, слепих мишева на подручју Србије, Македоније и других подручја. Такође, аутор је и стручни сарадник више документарних филмова о птицама и заштићеним подручјима („Орао крсташ”, „Сури орао”, „Белоглави суп у Македонији”, „Последњи лет”, „Шар - планина”, „Доње Повардарје”, „Црна река…)