Партизанка Олга ослобађала је Београд

Приједор – Олга Мршић из места Гомјеница код Приједора последња је жена носилац Партизанске споменице на подручју ове општине. Животни пут ове крепке осамдесетједногодишњежене био је трновит.Са тринаест година упознала је најмрачнију страну Другог светског рата.Тако мала постала је партизанка легендарне Прве крајишке бригаде, прошла све офанзиве и остала ускраћена за најлепше дане детињства.

– Као девојчица нашла сам се у збегу на Козари, постала члан бригаде и већ почетком четрдесетих ступила у борбу, сећа се она и данас, након толико времена.Набраја догађаје из ратног периода, градове кроз које је пролазила и заузимала их са својом бригадом.

Била је Олга и на Грмечу.Ту је „зарадила” тифус пегавац. Захваљујући отпорности успела је да се одбрани од ове болести и да, за разлику од многих других, преживи.Ипак, најјача су јој сећања везана за борбе на Сутјесци. То је место где ја изгубила оца, Вука Рељића, који је тада био у Првој пролетерској.

– И данас се јежим када се сетим Сутјеске.Било је страшно, свуда само пуцњеви, борба, рањеници на све стране, са сузама у очима прича Олга. Каже да је баш ту заувек остао њен отац. Касније је сазнала да се убио како не би непријатељу пао у руке.

Олга је била рањена два пута. Док показује пожутеле фотографије из ратног вихора, каже да су доказ њене храбрости и борбености ордени које и данас чува.Ту је Орден заслуга за народ, Орден братства и јединства са златним венцем, са указом председника бивше СФРЈ, Орден рада, позлаћена Повеља за ослобођење града Београда.

– Била сам на Сремском фронту, бранила од непријатеља многе градове у Србији, са својом бригадом, а онда је дошло ослобођење Београда, казује некадашња партизанка и додаје да је баш у том граду касније стекла диплому медицинског радника. Како је у рату била болничарка, одлучила је да тај посао ради и у миру, у родном граду.Међутим, веома рано је, због болести и последица ратовања, пензионисана.

У бившој држави, каже Олга, носиоци Партизанске споменице су живели лепо и имали посебан, цењен статус.Данас више није тако.

– Ово су ружна времена када се више ништа вредно не цени.Мењала бих се радо за оно моје време, иако је било тешко, не крије Олга ојађена, јер људи као што је она више нису ничија брига, што су заборављени и од друштва и од удружења којима припадају.

Олга живи са сином и кћерком, муж јој је умро почетком деведесетих којих се, каже на крају, не жели сећати јер је на овим просторима у то време избио рат који она ни данас себи не може да објасни.