Сатиричар Александар Баљак, једна је од кључних личности београдског афористичарског круга, како је приметио социолог културе Ратко Божовић. Да је уважени професор у праву доказује и нови избор Баљакових афоризама под називом „Демократијада” који је у издавачкој кући „Плато”, у едицији „Српски ха-ха-хаику”, приредио уредник Владимир Јовићевић Јов. У протеклих неколико недеља, ова књига је већ два пута представљена пред великим бројем заинтересованих Београђана.

Како то да је афоризам баш у време комунизма доживео свој процват, а не у време демократије?

Многи су мислили да ће наши сатиричари доласком демократије, односно овога што нас је сада снашло, остати без посла. И, показало се, нису били добри пророци. Квалитет и оштрина сатире не зависе од овог или оног политичког режима већ, пре свега, од снаге талента самих аутора. Наравно, и од количине глупости и лудости у једном друштву. Време комунистичке диктатуре било је за афористичаре и добро и лоше: нудило им је више изазовних, такозваних табу-тема, али напоредо с тим и цензуру и забране. Дежурни цензори су „препознавали” јерес и у најбезазленијим критичким опаскама. Чињеница да се режим плашио понеке изговорене речи годила је сујети сатиричара и стварала илузију да се речима, можда, нешто и може променити у друштву. Кад су нас третирали као „опасне писце” заносили смо се да смо јако важни. Напади на седницама политичких форума, прозивања у новинама, поједине забране и цензура, све то нас је прилично иритирало, али и додатно мотивисало да у писању сатиричних афоризама – у тој необичној књижевној борилачкој вештини – истрајемо, а да при том не дотрајемо. У то време, више смо се изражавали метафорички, а мање директно. Цензура нас је, гле парадокса, просто терала у литературу, где нам је, уосталом, увек и било место. Резултат је познат: добили смо изузетно квалитетан сатирични афоризам. Аутори из друге половине 20. века својим књигама показали су и доказали да је афоризам релевантна књижевна форма.

 Како се књижевна критика односи према афоризму?

Према афоризму наши књижевни критичари имају расистички однос. Они су књижевне врсте поделили на више и ниже. Афоризам избегавају да помену чак и кад набрајају књижевне жанрове. Договорили су се да афоризам не постоји. Афоризам не припада само књижевности, а то се овде, изгледа, сматра неопростивим грехом. Проституцијом, такорећи.

Признања српским афористичарима долазе из света, а игнорисање је домаћи специјалитет. У бројним антологијама афоризама – објављеним у Русији, Немачкој, Аустрији, Бугарској, Македонији... – и у часописима широм света, у значајном броју заступљени су наши аутори. Прошле године објављена је и антологија светског афоризма у Њујорку, у коју су уврштена три аутора са Балкана: Растко Закић, Александар Чотрић и ја. Српски афоризам је од пољског преузео примат и већ дуго у овој области књижевног стваралаштва важимо за најбоље у Европи. Број посетилаца на нашим књижевним вечерима и број продатих књига афоризама сведоче да код нас стално расте интересовање за овај жанр.

Домаћа афористика је српски бренд. Али, оно чиме можемо највише да се поносимо, оно што наш дух у најбољем светлу представља – е то никоме не нудимо, то ни са ким не делимо.

Да ли сада постоји неки вид цензуре?

Цензуре је увек било, има је сада, и биће је док је нас живих. Најопаснији је онај вечито будни полицајац који се у неким главама, изгледа, трајно настанио.

 Да ли се афоризам боље „прима“ у друштвима у којима је јаче изражена социјална неправда?

Поштено је рећи да је и диктатура дала свој допринос развоју сатире, али њен утицај није био пресудан. И у другим деловима бивше Југославије било је много зла и неправди, али је афористика цветала само у Србији и тамо где су живели Срби. Разлог треба тражити, пре свега, у менталитету овог народа, а исто тако и у нашој богатој књижевној традицији. Имали смо једног Домановића, па Змаја, Стерију, Нушића, Сремца, Кочића... и они сада, што је природно, имају своје следбенике. Домановићев дух је по ко зна који пут међу Србима. Из кратких сатиричних прича преселио се у још краћу форму – и тако смо добили сатирични афоризам првог реда. Време које долази – оно које тражи критичност, духовитост, брзину и економичност – учиниће овај жанр још популарнијим, а можда једнога дана и равноправним с другим књижевним родовима.

 Да ли се тематско поље интересовања афористичара шири?

У жижи интересовања наших афористичара није више само политика. Изгледа да смо се предозирали политиком, па су наши сатиричари кренули да освајају нове тематске просторе.

Шта парадокс значи за афоризам?

Пракса је показала да је парадокс један од најинтелигентнијих и најинтересантнијих начина да се каже истина. Чак и полуистина, казана кроз парадокс, звучи као истина и по. Наши мајстори кратке форме поседују велику способност да уоче, обликују и саопште парадокс, а читаоци воле такав искошени начин мишљења, духовит, смислен говор који се самонаоко противи здравом разуму.Обрт и изненађење афоризму дају и лепршавост и ведрину и уверљивост. И зато се афористичарима верује на реч.

Шта бисте издвојили као највећи парадокс у нашем окружењу?

Најбоље је оно питање која не тражи одговор. А на ово може да се одговори и афоризмом: Безболно смо увели демократију. Нисмо је ни осетили. И другим: Тужан сам јер немам с ким да поделим радост.

 Да ли јунаци афоризама разумеју да су баш они ти јунаци?

Кад читамо афоризме, смејемо смо, све мислећи да се то аутор подсмева неком другом. А они ретки који се у афоризму препознају – потпуно су у праву. Написано се управо на њих односи.

Шта је онда циљ: да се јунаци препознају у афоризму или да се сви смејемо?

Циљ је да се што више смејемо, али да се понекад и дубоко замислимо.

 Да ли је афористичар увек у опозицији?

Прави сатиричар је опозиција свему, па и опозицији. Та позиција му омогућава да се баш свему подсмехне, а понајвише самом себи. А кад се сатиричар руга самом себи, тада је најдуховитији и најуспешнији. Тада му се највише верује. И нико нема примедби на његов рад.