Međunarodni festival poezije „Smederevska pesnička jesen” svečano će biti otvoren večeras u Velikoj dvorani Centra za kulturu u Smederevu kada će pesniku Kito Lorencu biti uručena nagrada „Zlatni ključ Smedereva”. U intervjuu „Politici” lužičko-srpski pesnik Lorenc govori o poeziji, svome životu i shvatanju nacionalnog…

Na kom jeziku sanjate, na kom pišete – može li jedan pesnik zaista da piše na dva jezika? Šta to znači biti danas lužičko-srpski pesnik u Nemačkoj?

Sa ljudima sa kojima i preko dana govorim lužičko-srpski pričam tako i u snu, a i nemački isto tako, ukoliko uopšte na jeziku sanjam (ili možda u bojama). U svakom slučaju pišem malo srpski malo nemački. Ako je čovek odrastao dvojezično (svejedno da li istovremeno ili – kao ja – sukcesivno) onda na oba jezika može da piše i oni se međusobno mogu čak i obogaćivati, recimo u svojoj metaforici. U trenutku mi na pamet padaju poznati primeri Hansa (Žana) Arpa i Ivana Gola, koji su pisali na i francuskom i nemačkom, a ovaj poslednji još i na engleskom. Neko može imati jaču ili slabiju desnu ili levu ruku, međutim, dobar pesnik mora kao pijanista obe ruke podjednako dobro da upotrebljava. Lužičko-srpski pesnik u Nemačkoj danas znači (a značilo je i odvajkada) biti prevodilac vlastitih pesama, ili još bolje pisati takođe i na nemačkom, inače vas neće ni primetiti van Lužica. Međutim, i s tim bi se moglo živeti jer se pesnici u Nemačkoj i tako jedva primećuju, a od pesništva živeti u svakom slučaju ne mogu.

Gde se nalaze Lužice na Vašoj duhovnoj karti?

Lužičani (odnosno današnji gornjelužički i donjelužički Srbi) nisu smogli dovoljno snage da izgrade naciju. Zato su, međutim, do danas – na jedvite jade – preživeli uz vrline neprimetnosti, prilagodljivosti i – što se mene tiče – spremnosti da se potčine. Lužice se, kako Vi kažete, prirodno nalaze na mojoj duhovnoj karti (bolje reći karti duhova) sasvim u prvom planu, dakle u istorijskoj perspektivi uvećane kao (citiram samog sebe) „jedna retko gusta zemlja pesnika”, ili, malo prozaičnije rečeno, pejzaž pun bara (kako mu samo ime kaže) koji iščezava sa bezdanima i ponorima i sa osmoskim vezama prema slovenskom svetu.

Može li se ideja nacionalne svesti, ugroženosti jezika i egzistencije dovesti do izražaja jednom modernom poetskom formom?

I moderno i nacionalno mi se čine kao izuzetno klimave i nesigurne kategorije koje se upotrebljavaju da se ne bi reklo ništa. Nacionalne pesme deluju mi danas kao himne miševa. Možda zato što u tako sićušnom lužičko-srpskom prostoru izgledaju posebno groteskno. Mada ni pred himnama većih naroda ne mogu više da stojim mirno, u stvari ni pred čime više što je tako patetično. Takođe se zna da će i neizmerno veći jezici biti ugroženi pre ili kasnije. Ako jezik shvatamo kao egzistencijalni preduslov osnovnog ljudskog svojstva koji je danas više nego ikada ugrožen od, recimo, nivelisanja putem masovnih medija, onda su svakako potrebna alarmantnija, delotvornija sredstva kako bi se protiv toga borilo nego što su patos ili apel.

Šekspir je uporedio život sa poljem punim različitih cvetova. Kako biste Vi opisali cvet Lužičkih Srba na ovom polju?

Nažalost, život nije, što važi i za (nemačko) lužičko-srpski, nikakva šetnja po cvetnoj livadi, i prema tome ni literatura nije nikakav „cvetnik” (kako se na nemačkom staromodno nazivaju antologije lirike), tako da meni suviše lakomisleno deluje da kažem nešto „na cvetiće” o Lužičkim Srbima, zbog čega su inače i tako već dosta stradali. Možda ih ne bi trebalo toliko zalivati i kvariti slavom, i ne tako komotno „ubirati”.

Koliko Vam je bliska srpska poezija?

Pre svega u mlađim godinama, tokom i nakon mojih studija slavistike, trudio sam se da naučim sve slovenske jezike kako bih neke od njihovih pesnika bar mogao da čitam. Tako sam, na primer, pročitao ponešto od Desanke Maksimović, Vaska Pope ili Miodraga Pavlovića, a tu mi i Miloš Crnjanski pada na pamet. Od kasnijih, nažalost, niko. Ali pre svega su mi bile bliske srpske junačke pesme u velikom broju i dobro prepevane na lužičko-srpski.

Gde se u najstarijem pamćenju LužičkihSrba nekada prostirao srpski narod?

Prema mom saznanju, Srbi se u svesti lužičko-srpskog naroda pojavljuju tek od takozvanog nacionalnog preporoda u prvoj trećini 19. veka, pre svega zahvaljujući boravkupesnika i borca za oslobođenje Sime Milutinovića Sarajlije kod LužičkihSrba, koji je 1826. u Lajpcigu štampao svoju junačku pesmu „Srbijanka”. Susret sa njim je ostavio trajne tragove ne samo kod Getea već i kod pesnika lužičko-srpskog romantizma Handrija Zejlera (1804-1872). Svakako je srpski narod živeo isprva u sećanju sadržanom kako u vlastitom, tako i u pesništvu Lužičkih Srba.

Zlatko Krasni

(S nemačkog preveo Jan Krasni)

----------------------------------------------------------

Poslednji intervju

Naš poznati pesnik, esejista i prevodilac Zlatko Krasni, jedan od najznačajnijih intelektualaca srpske kulture, sahranjen je juče u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. Tih, nenametljiv, istančani, Krasni je za sobom ostavio veliko i raznovrsno delo koje će tek biti proučeno. I teško bolestan nije prestajao da radi: uoči 53. međunarodnog Beogradskog sajma knjiga upravo su mu bile objavljene dve knjige koje je preveo sa nemačkog: „Leteća planina” Kristofa Ransmajera u izdanju „Geopoetike” i „Krhki svetovi”, zbirka priča Oskara Frajzingera u izdanju „Legende” iz Čačka.

Zlatko Krasni bio je dugogodišnji saradnik Kulturne rubrike „Politike” i, svojevremeno, Kulturnog dodatka, čije je stranice punio izuzetno čitanim i cenjenim tekstovima. Ovo je poslednji intervju koji je 27. oktobra uradio Zlatko Krasni, samo nekoliko dana pre svoje smrti.