У недељи у којој бележимо пет година од катастрофалног пожара који је у ноћи између 3. и 4. марта 2004. године избио у Хиландару, представљена је књига која је веома значајна за нашу средину и тренутак у којем смо се затекли. Наиме, реч је о опсежној монографији „Цркве Светог Димитријаи Светог Саве Српског у Хиландару” мр Зорана Ракића, предавача на Филозофском факултету у Београду, на Одељењу за историју уметности. Књига на убедљив начин сведочи о величини губитка који је страдањем ових храмова нанесен нашем уметничком наслеђу.

Како сте се определили за истраживање сликарства и архитектуре ових цркава?

Основна област мојих истраживања јесте српска уметност 16. и 17. века. Почеци мојих интересовања за уметничко наслеђе хиландарских цркава Светог Димитрија и Светог Саве Српског сежу у јесен 1997. године када сам сакупио прве теренске белешке о архитектури, зидним сликама и иконама у та два храма. Значајно сам их допунио приликом потоњих посета Хиландару. Мада су оба храма саграђена и живописана крајем 18. века, 1778-79. године, њихова архитектонска замисао, сликани програм и његова уметничка својства, и поред одређених утицаја барокне уметности, припадају сфери послевизантијске уметности на Балкану, па су стога и ушли у област мојих научних интересовања. Последице катастрофалног пожара у марту 2004, у коме су обе цркве тешко оштећене, оснажиле су намеру да о њима напишем монографију.

Колико је било тешко прикупити материјал за књигу?

Планирао сам да поред синтетичке студије која би указала на иконографске и стилске особености зидног сликарства и архитектуре, публикујем и сву расположиву документацију о те две цркве. То је подразумевало приљежан рад не само на писању студије већ и на сакупљању фотографија фресака и иконостаса које су приказивале њихов изглед из времена пре уништења у пожару. Тај материјал био је расут по збиркама разних институција и појединаца, па је знатан напор приликом састављања монографије био усмерен на њихово прибављање, рестаурацију и систематизовање. У томе ми је помогло неколико установа, пре свих Друштво пријатеља Свете Горе, Српска академија наука и уметности, Републички завод за заштиту споменика културе и Матица српска која је, уз Друштво пријатеља Свете Горе, и издавач књиге. У непосредној припреми илустративног материјала, драгоцен сарадник био ми је Владимир Џамић.

По чему су особени тематски репертоар и иконографска решења у овим црквама?

Фреске тих цркава вишеструко су значајне. На њима је остварена складна и промишљена синтеза послевизантијских и барокних иконографских решења а представљањем низа ликова српских и јужнословенских владара и светитеља исказана су она идејна кретања која су средином 18. века врхунац доживела у карловачком кругу патријарха Арсенија Шакабенте. Поред тога, њихов сликани програм садржао је опсежан циклус светог Димитрија и шест сцена посвећених животу Светог Саве Српског. Фреске и иконе су биле значајне и због својих уметничких вредности јер су дела епирских зографа браће Константина и Атанасија који су у то време сматрани најугледнијим сликарима на Светој Гори и у њеном залеђу.

Наводите да се у науци, осим ретких изузетака, није подробније писало о уметничкој заоставштини 18. века у Хиландару. Шта је, по Вашем мишљењу, узрок томе?

Основни разлог је свакако чињеница да је пажња истраживача превасходно била усмерена ка блиставим остварењима уметности 13. и 14. века али и значајном наслеђу из 16. и 17. столећа. Први значајнији допринос истраживањима уметничке баштине 18. века у Хиландару дао је Дејан Медаковић. Резултати до којих је потом дошло још неколико истраживача знатно су проширили сазнања о уметничкој активности у манастиру током тог периода. Ипак, још није написана свеобухватна синтетичка студија о Хиландару у 18. веку.

Колики је обим уништеног наслеђа у ове две хиландарске цркве?

Нажалост, веома велики. Према извештајима конзерватора, у пожару који је Хиландар задесио у ноћи између 3. и 4. марта 2004. године, уништено је више од половине манастирског комплекса. Међу оштећеним споменицима су и цркве Светог Димитрија и Светог Саве. Њихови сводови и зидови делимично су обрушени. Иконостасне преграде и црквени мобилијар у потпуности су изгорели. Од фреско-декорације у Светом Димитрију преостало је око 85 одсто а у храму Светог Саве Српског та оштећења су знатно већа – неповратно је уништено око 40 одсто фресака а још око 15 одсто се љуспа и склоно је паду. Делови живописа који су одолели пламену потпуно су изгубили колористичка својства.

Колико је до сада урађено на обнови Хиландара и које институције су у том послу дале највећи допринос?

На обнови пожаром оштећених споменика интензивно се ради али специфичност посла, потреба да се сваком оштећеном споменику приступи са највећом пажњом, као и прилив материјалних средстава значајно одређују ток и интензитет тог рада. Неоспорно је да ће радови на обнови Хиландара потрајати. Обнову воде стручњаци Републичког завода за заштиту споменика културе у сарадњи са сродним установама из Грчке. Што се тиче параклиса Светог Димитрија и Светог Саве, радови на заустављању њиховог пропадања отпочели су непосредно после пожара 2004. године. Тада су челичном конструкцијом утврђени њихови зидови. Наредне године, плексигласом су затворени прозори на куполи цркве Светог Саве, а кров је прекривен церадом да би се зауставио продор атмосферских падавина. Током 2005. и 2006. извршени су конзерваторски радови на оштећеном живопису у цркви Светог Димитрија како би се зауставило отпадање живописа са зидова. Међутим, најзначајнији радови на њиховој обнови тек предстоје.

Какви су Ваши даљи истраживачки планови у вези са српским културним наслеђем?

Управо сам завршио писање опсежне синтетичке студије о развитку српског минијатурног сликарства у 16. и 17. веку. Та област уметничког стваралаштва у нашој историографији до сада није детаљније истраживана. Минијатуре које красе књиге у библиотеци манастира Хиландара добиле су у том раду значајно место. На тај начин, моја интересовања за хиландарску уметничку баштину се настављају.