„Оптимизам” и „ДаДа за понављаче” две су радијске емисије чији су аутори, иначе уредници на Радио Београду, награђени на овогодишњем Фестивалу радијског стваралаштва „При Марулић” на Хвару. „Оптимизам” је добио Гран при у категорији кратке форме, а емисија „ДаДа за понављаче” награду за треће место у документарној категорији.

Фестивал има три категорије: кратку форму, драмску и документарну и сваке године поставља старосну границу за теме. Ове године је требало направити емисију која тематски није везана за нешто што је млађе од 1921. године.

Снежана Ристић и Радоња Лепосавић учествују већ пети пут на овом фестивалу и већ су 2007. године добили награду „При Марулић” у категорији документарне радио-емисије. Овај пут су се, међутим, вратили са две награде (једини су на фестивалу који су добили награде у две категорије), што им је, кажу, дало ветар у леђа и што је и повод нашег разговора о радио стваралаштву које је, као што тврде и ови аутори, запостављено код нас али не и у свету.

„Оптимизам” је емисија кратке форме (траје шест минута и педесет девет секунди) у којој Небојша Игњатовић, професор на београдском Факултету музичке уметности, прича о новом инструменту који је сам направио од штаке у време када је, после операције кука, био принуђен да је носи.

– Гледајући тај старински облик штаке који се у Србији није мењао од Првог светског рата, Игњатовић је закључио да она подсећа на оквир за музички инструмент, додао је жице и уз помоћ својих пријатеља почео да свира на том новом инструменту који је назвао штаколина, штаколончело да би се на крају зауставио на имену штакалина – прича Радоња Лепосавић. – Ми смо с њим снимили дужи разговор и измонтирали кратку форму „Оптимизам”, у којој он и пева.

– То је и прича о Србији која је на неки начин у ситуацији да су јој потребне штаке, јер се још на негативан начин прихвата у свету. Деведесете године су оставиле трага на нама, све је то смештено у тих шест минута – додаје Снежана Ристић.

Кад је реч о документарној форми „ДаДа за понављаче”, она говори о дадаизму. Ово двоје аутора су пошли од 1916. када је група младих људи, згрожена зверствима рата, основала у Цириху Кабаре Волтер. Било је то 5. фебруара и тај датум се узима као рођендан дадаизма, интернационалног покрета за нову уметност. Дакле, у емисији „ДаДа за понављаче” Бранко Вучићевић, филмски сценариста, преводилац и писац врши неку врсту културолошке рекапитулације: шта је дадаизам данас и како ће се евентуално обележити његова стогодишњица у свету.

У емисији су коришћени и архивски снимци и аудио реконструкције дадаистичких радова, те звучни инсерти из документарних филмова, посебно из филма „Сплав медузе” редитеља Карпа Године за који је сценарио написао управо Бранко Вучићевић.

– Сматрамо, а вероватно би се и Бранко сложио, да је свет поново крвав као што је био 1916, у време Првог светског рата, када су се млади људи склони уметности склонили у Цирих, у Швајцарску која је била неутрална, и тамо направили Кабаре Волтер да би тако исказали протест и против рата и против културе која се заглавила у Први светски рат, а нису знали да ће доћи на ред и други и тако даље – каже Радоња Лепосавић, додајући да је занимљиво да та емисија траје 19 минута и 16 секунди, што заједно даје годину (1916) када је Кабаре Волтер основан.

Снежана Ристић додаје да у тој емисији има много различитих језика, пуно документарног материјала сачуваног из неких ранијих времена који су везани за дадаизам, и да је сам однос према дадаизму и код нас много важан.

– С друге стране, оно што се дешавало на простору некадашње Југославије у сфери дадаизма као уметничког пројекта је врло релевантно и у светским оквирима тако да су се те две ствари помешале и направљена је емисија забавна за слушање, која има неколико слојева кроз које се може читати и прича о времену, и прича о социјализму, о прављењу културне, друштвене, политичке матрице, о разочарањима, надама и о бесмислу овог живота – додаје она. – У суштини је направљена мешавина која вас може и насмејати, али биће то и смех кроз сузе.

Снежана Ристић и Радоња Лепосавић су аутори и водитељи недељне емисије „Град” на Другом програму Радио Београда, у којој практично испробавају разне форме радијског документарног материјала и радијског језика, а с друге стране, баве се оним што је култура у најширем могућем смислу. Аутори су више од 500 документарних и радио-емисија за Радио Београд 2, као и документарно-драмских емисија.

Ристићева је дипломирала на Архитектонском факултету у Београду и уредник је за културу Радио Београда 2, док је Лепосавић дипломирао на групи за историју уметности Филозофског факултета у Београду, уредник је у Радио Београду 2, а у коауторству са Снежаном Ристић ради од 1993. године.

На питање да ли је радијско стваралаштво данас запостављено, одговарају са „да”, али тај одговор ограничавају на нашу средину, тврдећи да није тако у свету.

– Да нема РТС-а и Радио Београда који на неки начин својом обавезом мора да има то што се зове радијско стваралаштво, код нас би оно било потпуно запостављено и то је чини ми се велика штета – каже Снежана Ристић. – Ми идемо на светске радијске фестивале (посећујемо При Европу, При Италију) и видимо да радио-стваралаштво у Европи уопште није запостављено. Немци имају по регијама врло јаке радио-станице, скандинавске земље имају врло јаку радијску продукцију, што говори о томе да радио који може бити у кризи јер живимо у култури слике, тамо ипак има своје место. Такође су Би-Би-Си и ирски радио врло јаке станице, занимљиве документарне и драмске емисије. Води се рачуна о звучној слици, о радијском језику.

Радоња Лепосавић додаје да се ове године РТВ Војводине први пут појавила на фестивалу При Марулић и да је то значајно за ауторе из Србије, БиХ и Хрватске, јер се повећава број емисија које људи из наше регије разумеју.

– Није реч о томе да постоје лобији, али је потпуно нормално да су, рецимо, скандинавске емисије популарне у одређеном кругу, оних који су из тих земаља. Тако би и овај југоисток Европе могао да добије нешто од више учесника из ове регије, пошто разумемо језик једни других – додаје он и обоје се слажу да је Хрватски радио добио са фестивалом При Марулић, оно што је београдски позоришни живот добио са Битефом.

Кад је реч о слушаности, Први програм је онај који мора на то да рачуна, док је Други – програм културе и има потпуно другачије место, каже Снежана Ристић.

– Програм културе се не бори за слушаност и нема шансе да се избори, нити жели. Нас слуша образованија публика и ту добијамо добре повратне реакције. Суштина јавног сервиса јесте потпуно реализована кад је реч о Другом програму, јер имамо образовни део, културни програм и драмски програм, дакле, све оно што чини културу која је обавезна за оно што се зове јавни сервис. На жалост, за то никада нема довољно пара, телевизија је много јача од нас, а ми смо једина радио-станица која се тиме бави. С друге стране, ми негујемо људе који су специјализовани за одређену област, што је компаративна предност, јер оно што се код нас прави и слуша, тога нема више нигде – закључује Снежана Ристић.

(Текст је објављен у "ТВ Ревији" )