Beogradska premijera domaćeg filma „Miloš Branković” scenariste i reditelja Nebojše Radosavljevića biće održana večeras u 21 sat u bioskopu „Ster sinemas”. Film je uvršćen u takmičarski program Festivala mediteranskog filma „Mostra” koji će od 14. do 22. oktobra biti održan u Valensiji, a dobitnik je nekoliko nagrada na domaćim letnjim filmskim festivalima.

Radosavljević, autor nagrađivanih reklamnih i muzičkih spotova, dokumentarnih i TV emisija, autor je kampanje „Tolerancija” i animiranog spota „Da komšiji krava bude živa i zdrava”. U celovečernjem debiju „Miloš Branković”, u kojem govori o odsustvu vrednosti u Srbiji danas, glavne uloge dodelio je: Milošu Vlalukinu, Nebojši Milovanoviću, Nadi Šargin, Jovani Stipić i Petru Božoviću.

Tema Vašeg filma je uticaj društva na pojedinca. Koliko društvo negativno utiče na nas?

Mnogo. Naše društvo je bolesno u svim segmentima i potrebno je da se dogodi nešto značajno da bi izašli iz toga. Već duže neki plutaju po površini srpskog društva i nikako da odu. Opet su tu neki dobro hranjeni ljudi čije face me podsećaju na lica mladih i malo starijih volova. Višestruki ubica nanosi manje štete nego oni svojim delovanjem. Upravo to sam pokušao da prikažem u filmu, da li i kako neka dobrota može da se izbori sa zlom oko sebe.

Šta je to nešto značajno što treba da nam se dogodi?

Svaki pojedinac treba da doživi katarzu koja će se preneti i na viši, društveni nivo. Mnogi zatvaraju oči, pričaju o nečem lepom, a ono nikako da se desi. Treba da sagledamo svu ružnoću oko nas i da iz toga izvučemo nauk i krenemo ka boljem. Laganje, zatvaranje u sebe, pričanje besmislenih bajki i emitovanje kvazisređenih poruka nikada ne urode plodom.

Zašto i dalje zatvaramo oči? Jesu li to posledice devedesetih, lični problemi, trusna politička situacija...?

Kod nas se često govori o devedesetim godinama i posledicama poslednjih 20 godina. Međutim, nije problem samo u tih 20 godina. Poslednjih 20 godina su proizišle iz nekih prethodnih 20 godina, a one iz nekih drugih 20 godina. U evropskim okvirima, mi smo mali narod i toga treba da budemo svesni. Poslednji je trenutak da izađemo iz ovog tesnaca siromaštva i mrtvila, gde smo samo poligon na kojem će Evropa i svet vežbati svoje bogatstvo i poslovnost. Podele i nesrećne stvari koje nam se dešavaju imaju dublji koren i zato društvo grca. Nažalost, „moderni” ljudi u Srbiji nipodaštavaju sve što je tradicionalno, a tradicionalisti se, pored nekritičnog odnosa prema istoriji, protive svemu što je hod novog vremena. Bezljudica, niska podmuklost i nerazboriti jad moraju da ostanu iza nas. Treba napraviti neki zdravorazumski pogled na našu situaciju i iz toga iskoristiti najbolje. Na tome moramo svi da radimo, ali ne samo rečima i pesmama, već delanjem i požrtvovanjem. Često se u Srba sve želje i htenja transponuju u novokomponovane narodne pesme, koje se u saradnji sa neshvaćenim pravoslavljem i alkoholom emotivno interpretiraju na svadbama i drugim veseljima. Tu se sva akcija završava.

Vaš film govori o zločinu i kazni, i pravdi „koja ima najveće gubitke”. Ima li pravde danas, da li je dostižna?

Pravda je davno zaboravljena. Kultura poznatih je uništila mnogo i danas je ideal biti bogat i slavan, a ne postavlja se pitanje kako se steklo to bogatstvo i kako je nastala ta slava. Danas se licemerje naziva vrlinom, a pohlepa skromnošću. Neke države nameću svoje shvatanje sreće i blagostanja i sve to izgleda kao veliki supermarket. Pravda je gotovo muzejska reč, ali mnogi je nisu zaboravili i znaju za njenu vrednost.

Da li se u današnjem moru nemorala u običnom čoveku krije moral?

Svaka sloboda i demokratija podrazumevaju neka pravila koja se poštuju. U protivnom, dolazimo do anarhije u kojoj čovek postaje ugrožen, a time i neslobodan. Moralnost običnog čoveka je da svoj život drži u svojim rukama. Načini za to su se menjali kroz vreme. Neko ko je u jednom trenutku bio žrtva, a u sledećem već ubica. Odakle potiče zlo i kako se boriti protiv njega je podjednako teško pitanje i za ateistu i za vernika. Junak mog filma, Miloš Branković, prošao je sve nivoe dobra i zla.

U filmu ističete da „ko veruje u zabludi je”. Verujete li da će nam biti bolje?

U filmu je ta rečenica došla od militantnih ateista koji imaju veoma složen problem zato što je savremeni materijalizam uklonio Boga, a čoveka ostavio samog sa nejasnim idealima. Uostalom, izbacite iz hrišćanstva suze i dobićete manifest komunističke partije. Ako sedimo i „verujemo” da će nešto da se dogodi, neće. Ništa ne dolazi samo od sebe. I u Bibliji se Bog obraća ljudima rečima: „Ti radi, a ja ću ti pomoći”. Radim na ličnom planu, da meni i ljudima oko mene bude bolje, a to bi trebalo da bude svačiji ideal. Ako tako radimo, biće nam bolje i onda vera ima svoju bit.

-----------------------------------------------------------

Traganje za istinom

Šta ste postigli crno-belom fotografijom na kojoj ste insistirali u filmu?

Crno-bela fotografija gledaoca podsvesno uvodi u dokumentarno, autentično i duže mu ostaje u pamćenju. Taj estetski pristup je upotrebljen da bi unapredio sve ono o čemu govorim u filmu, da potcrtam suštinske dramaturške elemente. Svaki bojeni element u crno-beloj slici naglašava neko stanje, a sve sa razlogom da se što više traga za istinom.