Београдска премијера домаћег филма „Милош Бранковић” сценаристе и редитеља Небојше Радосављевића биће одржана вечерас у 21 сат у биоскопу „Стер синемас”. Филм је увршћен у такмичарски програм Фестивала медитеранског филма „Мостра” који ће од 14. до 22. октобра бити одржан у Валенсији, а добитник је неколико награда на домаћим летњим филмским фестивалима.

Радосављевић, аутор награђиваних рекламних и музичких спотова, документарних и ТВ емисија, аутор је кампање „Толеранција” и анимираног спота „Да комшији крава буде жива и здрава”. У целовечерњем дебију „Милош Бранковић”, у којем говори о одсуству вредности у Србији данас, главне улоге доделио је: Милошу Влалукину, Небојши Миловановићу, Нади Шаргин, Јовани Стипић и Петру Божовићу.

Тема Вашег филма је утицај друштва на појединца. Колико друштво негативно утиче на нас?

Много. Наше друштво је болесно у свим сегментима и потребно је да се догоди нешто значајно да би изашли из тога. Већ дуже неки плутају по површини српског друштва и никако да оду. Опет су ту неки добро храњени људи чије фаце ме подсећају на лица младих и мало старијих волова. Вишеструки убица наноси мање штете него они својим деловањем. Управо то сам покушао да прикажем у филму, да ли и како нека доброта може да се избори са злом око себе.

Шта је то нешто значајно што треба да нам се догоди?

Сваки појединац треба да доживи катарзу која ће се пренети и на виши, друштвени ниво. Многи затварају очи, причају о нечем лепом, а оно никако да се деси. Треба да сагледамо сву ружноћу око нас и да из тога извучемо наук и кренемо ка бољем. Лагање, затварање у себе, причање бесмислених бајки и емитовање квазисређених порука никада не уроде плодом.

Зашто и даље затварамо очи? Јесу ли то последице деведесетих, лични проблеми, трусна политичка ситуација...?

Код нас се често говори о деведесетим годинама и последицама последњих 20 година. Међутим, није проблем само у тих 20 година. Последњих 20 година су произишле из неких претходних 20 година, а оне из неких других 20 година. У европским оквирима, ми смо мали народ и тога треба да будемо свесни. Последњи је тренутак да изађемо из овог теснаца сиромаштва и мртвила, где смо само полигон на којем ће Европа и свет вежбати своје богатство и пословност. Поделе и несрећне ствари које нам се дешавају имају дубљи корен и зато друштво грца. Нажалост, „модерни” људи у Србији ниподаштавају све што је традиционално, а традиционалисти се, поред некритичног односа према историји, противе свему што је ход новог времена. Безљудица, ниска подмуклост и неразборити јад морају да остану иза нас. Треба направити неки здраворазумски поглед на нашу ситуацију и из тога искористити најбоље. На томе морамо сви да радимо, али не само речима и песмама, већ делањем и пожртвовањем. Често се у Срба све жеље и хтења транспонују у новокомпоноване народне песме, које се у сарадњи са несхваћеним православљем и алкохолом емотивно интерпретирају на свадбама и другим весељима. Ту се сва акција завршава.

Ваш филм говори о злочину и казни, и правди „која има највеће губитке”. Има ли правде данас, да ли је достижна?

Правда је давно заборављена. Култура познатих је уништила много и данас је идеал бити богат и славан, а не поставља се питање како се стекло то богатство и како је настала та слава. Данас се лицемерје назива врлином, а похлепа скромношћу. Неке државе намећу своје схватање среће и благостања и све то изгледа као велики супермаркет. Правда је готово музејска реч, али многи је нису заборавили и знају за њену вредност.

Да ли се у данашњем мору неморала у обичном човеку крије морал?

Свака слобода и демократија подразумевају нека правила која се поштују. У противном, долазимо до анархије у којој човек постаје угрожен, а тиме и неслободан. Моралност обичног човека је да свој живот држи у својим рукама. Начини за то су се мењали кроз време. Неко ко је у једном тренутку био жртва, а у следећем већ убица. Одакле потиче зло и како се борити против њега је подједнако тешко питање и за атеисту и за верника. Јунак мог филма, Милош Бранковић, прошао је све нивое добра и зла.

У филму истичете да „ко верује у заблуди је”. Верујете ли да ће нам бити боље?

У филму је та реченица дошла од милитантних атеиста који имају веома сложен проблем зато што је савремени материјализам уклонио Бога, а човека оставио самог са нејасним идеалима. Уосталом, избаците из хришћанства сузе и добићете манифест комунистичке партије. Ако седимо и „верујемо” да ће нешто да се догоди, неће. Ништа не долази само од себе. И у Библији се Бог обраћа људима речима: „Ти ради, а ја ћу ти помоћи”. Радим на личном плану, да мени и људима око мене буде боље, а то би требало да буде свачији идеал. Ако тако радимо, биће нам боље и онда вера има своју бит.

-----------------------------------------------------------

Трагање за истином

Шта сте постигли црно-белом фотографијом на којој сте инсистирали у филму?

Црно-бела фотографија гледаоца подсвесно уводи у документарно, аутентично и дуже му остаје у памћењу. Тај естетски приступ је употребљен да би унапредио све оно о чему говорим у филму, да потцртам суштинске драматуршке елементе. Сваки бојени елемент у црно-белој слици наглашава неко стање, а све са разлогом да се што више трага за истином.