Boris Bakal i Katarina Pejović Foto J. Obradović

Predstava „Odmor od povijesti” hrvatske trupe „Bacači sjenki”, jedino je ostvarenje koje će se na ovogodišnjem Bitefu igrati četiri puta. Svakom izvođenju večeras i sutra od 17 i 23 sati u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić”, moći će da prisustvuje samo 26 osoba. Katarina Pejović i Boris Bakal, autori ovog komada, kažu da su glumci tako u mogućnosti da se posvete svakom u publici ponaosob.

– Pozorišno delo je događaj jer se nekome nešto događa. U našem radu ono je uvek definisano kao zajednica, a pravila te zajednice određujemo mi, objašnjava svoj način rada Boris Bakal.

„Odmor od povijesti” zapravo je prvi deo trilogije „Proces_Grad”, koji je ujedno i poslednji predstavljen javnosti. Drugi deo „Eks-pozicija” prikazan je na Bitefu pre dve godine, kada je i bio nagrađen Specijalnom nagradom žirija. Treći deo „Proces_in_Progres” inspirisan je Kafkinim najpoznatijim delom.

Kažete da Vi određujete pravila igre. Jednom prilikom ste, pak, rekli da predstava počinje odlukom gledaoca da joj prisustvuje, a da Vi pokušavate da utičete na njegove eventualne predrasude.

BORIS: Ja samo želim potcrtati odgovornost gledaoca za taj susret. Ne smatram da je on apsolutni stvaralac predstave. Ipak, on jeste učesnik predstave jer on diše s nama. Međutim, ta moja rečenica ima i svoj epilog. Predstava se završava odlaskom gledaoca u kafić ili telefonskim pozivom. Ako on to što mu se dogodilo u predstavi doživi kao autentičan događaj nazvaće prijatelja i reći: „Slušaj šta mi se dogodilo...”

KATARINA: Svaki put nas iznenadi reakcija nekog iz publike jer radimo stvari bez rutine. Za svako izvođenje „Odmora od povijesti” stvaramo novi scenario, koji glumci dobijaju na dan izvođenja predstave. Predstava ne može biti gluva na ono što se dešava oko nje.

Ako predstava ne može biti gluva na ono što se dešava oko nje, kako onda komentarišete slogan ovogodišnjeg Bitefa „Kriza kapitala – umetnost krize”?

KATARINA: Politika je danas, zapravo, ekonomsko pitanje. Ona više ne postoji kao ideologija, tako da je kriza, u stvari, političko pitanje. Mi kao umetnici imamo zadatak da se u toj situaciji mnogo jasnije i mnogo čvršće odredimo prema stvarnosti i da u njoj delujemo. Mislim da je kriza uvek i za svako društvo dobra. Ona je kao jedna vrsta alarma koja nas budi i ukazuje nam da nešto nije bilo u redu. Problem je što kod nas već vlada apatija jer su ljudi od svih tih alarma i buđenja jednostavno oguglali. Zbog toga je i veliko pitanje da li se nešto može pokrenuti na taj način. Sa druge strane, upravo to bi i trebalo da predstavlja izazov za nas umetnike.

BORIS: Da, društvo je danas anemično i apatično. Pojedinci su stalno razapeti između vrednosti koje vam društvo nudi i same dinamike društva koja sve te vrednosti potpuno poništava. Postoji ta jedna fragmentizacija pažnje gde je pojedinac u stalnoj ugroženosti. Stalno se nameću teme kao što je povećanje cena gasa, struje, pa i ne čudi što se pojedinac ne može baviti nekim većim političkim temama i problemima. Međutim, u Hrvatskoj se, na primer, stvorila kritička masa nezadovoljnih, koja je kulminirala studentskim protestima i blokadom fakulteta.

„Bacači sjenki” su osnovani u Zagrebu, ali ste Vi aktivni u celom regionu. Kako poredite hrvatsku i srpsku kulturnu scenu?

BORIS: Ja bih rekao da je to neuporedivo u ovom trenutku. Za početak, čini mi se da se Zagreb više inspirisao Bitefom, nego Beograd. Zagreb je, zapravo, dobio taj neki uzlet krajem osamdesetih, znači pred sam rat. Dosta umetnika je bilo aktivno... Kugla-glumište, Branko Brezovac, Željko Zorica ili ja sa Teatrom očiglednih pojava. Rat manje-više sve to prekida. Međutim, u Hrvatskoj se dogodila jedna bitna stvar. Naime, rat je potpomogao stvaranje jedne vrlo jake mreže civilnog društva koja je kroz aktivnu antiratnu kampanju sarađivala i sa srpskom, bosanskohercegovačkom i slovenačkom antimilitarističkom scenom. To je stvorilo i jednu kulturnu klimu, tako da danas postoji ogroman broj organizacija koje imaju i svoje festivale i mesta za izvođenja programa.

KATARINA: Kada poredimo ove dve kulturne scene, bitno je naglasiti da je kulturna scena Srbije jako centralizovana i da se sve, sa eventualnim izuzetkom Novog Sada, svodi na Beograd. Čak i ako se desi nešto van ta dva centra, to je više neki izuzetak, nego pravilo. U Hrvatskoj je ta situacija bitno drugačija. Tamo je svest o umrežavanju bila daleko jača, kako na lokalnom, tako i na regionalnom i međunarodnom nivou. Nevladin sektor je postao ravnopravan partner u kreiranju državne i gradske kulturne politike.

Zbog čega i u Srbiji nije tako?

BORIS: Ovde se tek sad formira civilno društvo i, moram reći, da to ide velikom brzinom. U Srbiji je ranije bio problem sa Miloševićem jer je on koketirao malo sa nacionalizmom, pa malo sa komunizmom i socijalizmom. Kod nas je vlast bila jasno definisana kao desničarska vlast, nacionalistčki vrlo jasno profilirana, pa smo se mi vrlo lako mogli opredeliti prema njima.

KATARINA: Da, u Hrvatskoj levičarstvo nije bilo ogađeno, kao što je to bio slučaj ovde. Danas je biti levičar praktično nemoguća opcija za mladog čoveka u Srbiji, pre će postati klerofašista.

Senka Korać