Борис Бакал и Катарина Пејовић Фото Ј. Обрадовић

Представа „Одмор од повијести” хрватске трупе „Бацачи сјенки”, једино је остварење које ће се на овогодишњем Битефу играти четири пута. Сваком извођењу вечерас и сутра од 17 и 23 сати у Павиљону „Цвијета Зузорић”, моћи ће да присуствује само 26 особа. Катарина Пејовић и Борис Бакал, аутори овог комада, кажу да су глумци тако у могућности да се посвете сваком у публици понаособ.

– Позоришно дело је догађај јер се некоме нешто догађа. У нашем раду оно је увек дефинисано као заједница, а правила те заједнице одређујемо ми, објашњава свој начин рада Борис Бакал.

„Одмор од повијести” заправо је први део трилогије „Процес_Град”, који је уједно и последњи представљен јавности. Други део „Екс-позиција” приказан је на Битефу пре две године, када је и био награђен Специјалном наградом жирија. Трећи део „Процес_ин_Прогрес” инспирисан је Кафкиним најпознатијим делом.

Кажете да Ви одређујете правила игре. Једном приликом сте, пак, рекли да представа почиње одлуком гледаоца да јој присуствује, а да Ви покушавате да утичете на његове евентуалне предрасуде.

БОРИС: Ја само желим потцртати одговорност гледаоца за тај сусрет. Не сматрам да је он апсолутни стваралац представе. Ипак, он јесте учесник представе јер он дише с нама. Међутим, та моја реченица има и свој епилог. Представа се завршава одласком гледаоца у кафић или телефонским позивом. Ако он то што му се догодило у представи доживи као аутентичан догађај назваће пријатеља и рећи: „Слушај шта ми се догодило...”

КАТАРИНА: Сваки пут нас изненади реакција неког из публике јер радимо ствари без рутине. За свако извођење „Одмора од повијести” стварамо нови сценарио, који глумци добијају на дан извођења представе. Представа не може бити глува на оно што се дешава око ње.

Ако представа не може бити глува на оно што се дешава око ње, како онда коментаришете слоган овогодишњег Битефа „Криза капитала – уметност кризе”?

КАТАРИНА: Политика је данас, заправо, економско питање. Она више не постоји као идеологија, тако да је криза, у ствари, политичко питање. Ми као уметници имамо задатак да се у тој ситуацији много јасније и много чвршће одредимо према стварности и да у њој делујемо. Мислим да је криза увек и за свако друштво добра. Она је као једна врста аларма која нас буди и указује нам да нешто није било у реду. Проблем је што код нас већ влада апатија јер су људи од свих тих аларма и буђења једноставно огуглали. Због тога је и велико питање да ли се нешто може покренути на тај начин. Са друге стране, управо то би и требало да представља изазов за нас уметнике.

БОРИС: Да, друштво је данас анемично и апатично. Појединци су стално разапети између вредности које вам друштво нуди и саме динамике друштва која све те вредности потпуно поништава. Постоји та једна фрагментизација пажње где је појединац у сталној угрожености. Стално се намећу теме као што је повећање цена гаса, струје, па и не чуди што се појединац не може бавити неким већим политичким темама и проблемима. Међутим, у Хрватској се, на пример, створила критичка маса незадовољних, која је кулминирала студентским протестима и блокадом факултета.

„Бацачи сјенки” су основани у Загребу, али сте Ви активни у целом региону. Како поредите хрватску и српску културну сцену?

БОРИС: Ја бих рекао да је то неупоредиво у овом тренутку. За почетак, чини ми се да се Загреб више инспирисао Битефом, него Београд. Загреб је, заправо, добио тај неки узлет крајем осамдесетих, значи пред сам рат. Доста уметника је било активно... Кугла-глумиште, Бранко Брезовац, Жељко Зорица или ја са Театром очигледних појава. Рат мање-више све то прекида. Међутим, у Хрватској се догодила једна битна ствар. Наиме, рат је потпомогао стварање једне врло јаке мреже цивилног друштва која је кроз активну антиратну кампању сарађивала и са српском, босанскохерцеговачком и словеначком антимилитаристичком сценом. То је створило и једну културну климу, тако да данас постоји огроман број организација које имају и своје фестивале и места за извођења програма.

КАТАРИНА: Када поредимо ове две културне сцене, битно је нагласити да је културна сцена Србије јако централизована и да се све, са евентуалним изузетком Новог Сада, своди на Београд. Чак и ако се деси нешто ван та два центра, то је више неки изузетак, него правило. У Хрватској је та ситуација битно другачија. Тамо је свест о умрежавању била далеко јача, како на локалном, тако и на регионалном и међународном нивоу. Невладин сектор је постао равноправан партнер у креирању државне и градске културне политике.

Због чега и у Србији није тако?

БОРИС: Овде се тек сад формира цивилно друштво и, морам рећи, да то иде великом брзином. У Србији је раније био проблем са Милошевићем јер је он кокетирао мало са национализмом, па мало са комунизмом и социјализмом. Код нас је власт била јасно дефинисана као десничарска власт, националистчки врло јасно профилирана, па смо се ми врло лако могли определити према њима.

КАТАРИНА: Да, у Хрватској левичарство није било огађено, као што је то био случај овде. Данас је бити левичар практично немогућа опција за младог човека у Србији, пре ће постати клерофашиста.

Сенка Кораћ