Umetnički tandem Lola Arias i Štefan Kegi predstaviće se na 43. Bitefu predstavom „Airport Kids” koja će biti izvedena u subotu i nedelju uveče, kao četvrta festivalska premijera na sceni Pozorišta na Terazijama, u produkciji teatra „Vidi” iz Švajcarske.

Predstava „Airport Kids” bavi se decom čiji roditelji žive po svetu, kao savremeni nomadi. Štefan Kegi, koga bitefovska publika dobro poznaje, i Lola Arias rado su se odazvali pozivu da razgovaraju za „Politiku” o razlozima zbog kojih su odlučili da rade ovu predstavu, ali i o svojim umetničkim vidicima.

U predstavi „Airport Kids” bavite se decom roditelja koji žive po svetu. Šta vas je podstaklo da se u novom ostvarenju pozabavite ovom temom?

ŠTEFAN: Lozana ima mnogo različitih društvenih slojeva. Tamo su oko jezera izmešani imigranti i međunarodni menadžeri. Preko puta teatra „Vidi” gde smo radili nalazi se sedište kompanije „Filip Moris”. Mnogi od njihovih menadžera dovode svoju decu u internacionalnu školu, prilagođenu deci koja će možda morati ubrzo da se isele iz grada – jer će i njihovi roditelji otići. Tako smo se i zapitali kakav naraštaj odrasta tamo.

Kakva je sudbina novih naraštaja globalnih nomada ili klinaca treće kulture koji se ne smatraju delom neke posebne kulture već imaju svoju posebnu?

LOLA: Kada smo radili pripreme za „Airport Kids” otišli smo u tu školu sa mišlju da ona izgleda kao aerodrom. Deca dolaze i odlaze u roku od dva ili šest meseci. Za to vreme oni moraju da pohađaju predavanja i stiču nova prijateljstva jako brzo. U ovakve škole dolaze deca iz celog sveta čiji roditelji rade u internacionalnim kompanijama. Ova deca se sele sa svojim roditeljima, i gde god dođu uče engleski. Bez obzira na to u kojoj se zemlji nalaze, da li u Lozani ili Moskvi, uče na istom jeziku i po istom programu. Oni uče o, kako oni to nazivaju, „svetskoj kulturi”. Za njih je izmišljen i poseban termin – deca treće kulture – jer su deo kulture koja nije ni kultura mesta iz kojeg dolaze, a ni kultura mesta u kojem trenutno žive. Oni imaju tu treću kulturu, koja je specifična, njihova, nešto potpuno drugačije, ali u suštini pod snažnim uticajem amerikanizacije.

Vaš pozorišni rad je dobro poznat bitefovskoj publici. Da li se radujete ponovnom gostovanju u Beogradu?

ŠTEFAN: Oduvek sam smatrao da je Bitef jako uzbudljiv festival. Pretpostavljam da će „Airport Kids” imati posebno značenje za državu čijim građanima je bilo i još uvek je otežano da putuju.

Kako komentarišete podnaslov ovogodišnjeg Bitefa „Kriza kapitala – umetnost krize”?

LOLA: S obzirom da sam iz Argentine, reč „kriza” sam čula mnogo puta pre svetske krize ove godine. Kada je naš ekonomski sistem doživeo kolaps 2001. godine, naš predsednik je pobegao u helikopteru, a ljudi su počeli da obijaju supermarkete u potrazi za hranom. Takvo siromaštvo, nesigurnost i socijalna previranja su izrodili novu vrstu umetnosti.

Ova umetnost krize bila je, zapravo, umetnost pronalaženja načina kako preživeti i stvarati nove projekte bez ikakvih sredstava. Pozorišne predstave su se odigravale u kućama pred dvadesetak ljudi i po vrlo niskoj ceni. Mnogi umetnici su otvorili svoje kuće ili studija za javnost, ili su, pak, nastupali u magacinima prodavnica ili restorana. Sa tom novom vrstom prisnosti prilikom izvođenja, novim načinom posmatranja prostora u kojem se predstave izvode, stvoreno je vrlo interesantno pozorište koje je bilo daleko od konvencionalnog, velikog teatra. Rekviziti su bili više puta upotrebljavani. Iste rekvizite bi koristile različite trupe. Glumci bi nastupali u svojoj odeći. I tekstovi bi govorili o toj klaustrofobičnoj situaciji. Ponekad, eto, velike krize donose novu inspiraciju.

Kako vidite odnos između savremenog pozorišta idruštvenih tokova?

ŠTEFAN: Trenutno radim u Cirihu na projektu u kojem se hiljadu zrikavaca nalazi na bini, dok ih zoolozi i stručnjaci za ishranu posmatraju i uživo komentarišu u predstavi. Još smo za vreme proba imali različite posetioce, od kojih mnogi uopšte ne pripadaju pozorišnoj publici. Njih je jednostavno zanimalo da vide tu čudnu postavku sa životinjama. Volim da vidim da je pozorište još uvek sposobno da bude alat i kuća otvorena različitim socijalnim grupama, a ne samo za hermetične umetničke klubove.

Zašto više volite da otkrivate teatralnost u svakodnevnom životu nego da režirate drame?

LOLA: Trenutno radim u Minhenu sa glumačkom porodicom. U ansamblu su Katja, njena partnerka Silija, njihovo dvoje dece desetogodišnja Lena i jednogodišnji Mozes, kao i Florijan, biološki otac te dece. Predstava prikazuje jedan dan u ovoj porodici. Mi rekonstruišemo svakodnevne rituale, snove, fantazije, strahove. Da li je to drama? Ili realnost? Meni se čini da ima elemente oba.

U Vašim predstavama se ukida razlika između umetnosti i stvarnosti?

LOLA: Oduvek me zanimalo prisustvo realnog, slučajnog, onog što je nepredvidivo. Uvek sam radila i sa profesionalnim i amaterskim izvođačima. U mojim predstavama su ponekad glumci, a ponekad i deca, bebe, životinje, muzičari, tehničari... Ljudi kažu da bi pozorište trebalo da bude doživljaj, nešto što se svake večeri razlikuje. Pa, ipak, pozorišna mašinerija čini sve da bi ukinula prisustvo realnih stvari. Sviđa mi se kada publika oseća bliskost sa izvođačima jer oni govore nešto lično, jer nastupaju na vrlo direktan način. Tada se neke stvari zaista i dešavaju prvi put u tom trenutku. Pozorište može da donese realnost na binu, a to je naročito uznemirujuće kada niste sigurni u to šta je istinito, a šta lažno.