Лола Ариас

Уметнички тандем Лола Ариас и Штефан Кеги представиће се на 43. Битефу представом „Airport Кids” која ће бити изведена у суботу и недељу увече, као четврта фестивалска премијера на сцени Позоришта на Теразијама, у продукцији театра „Види” из Швајцарске.

Представа „Airport Кids” бави се децом чији родитељи живе по свету, као савремени номади. Штефан Кеги, кога битефовска публика добро познаје, и Лола Ариас радо су се одазвали позиву да разговарају за „Политику” о разлозима због којих су одлучили да раде ову представу, али и о својим уметничким видицима.

У представи „Airport Кids” бавите се децом родитеља који живе по свету. Шта вас је подстакло да се у новом остварењу позабавите овом темом?

ШТЕФАН: Лозана има много различитих друштвених слојева. Тамо су око језера измешани имигранти и међународни менаџери. Преко пута театра „Види” где смо радили налази се седиште компаније „Филип Морис”. Многи од њихових менаџера доводе своју децу у интернационалну школу, прилагођену деци која ће можда морати убрзо да се иселе из града – јер ће и њихови родитељи отићи. Тако смо се и запитали какав нараштај одраста тамо.

Каква је судбина нових нараштаја глобалних номада или клинаца треће културе који се не сматрају делом неке посебне културе већ имају своју посебну?

ЛОЛА: Када смо радили припреме за „Airport Kids” отишли смо у ту школу са мишљу да она изгледа као аеродром. Деца долазе и одлазе у року од два или шест месеци. За то време они морају да похађају предавања и стичу нова пријатељства јако брзо. У овакве школе долазе деца из целог света чији родитељи раде у интернационалним компанијама. Ова деца се селе са својим родитељима, и где год дођу уче енглески. Без обзира на то у којој се земљи налазе, да ли у Лозани или Москви, уче на истом језику и по истом програму. Они уче о, како они то називају, „светској култури”. За њих је измишљен и посебан термин – деца треће културе – јер су део културе која није ни култура места из којег долазе, а ни култура места у којем тренутно живе. Они имају ту трећу културу, која је специфична, њихова, нешто потпуно другачије, али у суштини под снажним утицајем американизације.

Ваш позоришни рад је добро познат битефовској публици. Да ли се радујете поновном гостовању у Београду?

Штефан Кеги

Како коментаришете поднаслов овогодишњег Битефа „Криза капитала – уметност кризе”?

ЛОЛА: С обзиром да сам из Аргентине, реч „криза” сам чула много пута пре светске кризе ове године. Када је наш економски систем доживео колапс 2001. године, наш председник је побегао у хеликоптеру, а људи су почели да обијају супермаркете у потрази за храном. Такво сиромаштво, несигурност и социјална превирања су изродили нову врсту уметности.

Ова уметност кризе била је, заправо, уметност проналажења начина како преживети и стварати нове пројекте без икаквих средстава. Позоришне представе су се одигравале у кућама пред двадесетак људи и по врло ниској цени. Многи уметници су отворили своје куће или студија за јавност, или су, пак, наступали у магацинима продавница или ресторана. Са том новом врстом присности приликом извођења, новим начином посматрања простора у којем се представе изводе, створено је врло интересантно позориште које је било далеко од конвенционалног, великог театра. Реквизити су били више пута употребљавани. Исте реквизите би користиле различите трупе. Глумци би наступали у својој одећи. И текстови би говорили о тој клаустрофобичној ситуацији. Понекад, ето, велике кризе доносе нову инспирацију.

Како видите однос између савременог позоришта идруштвених токова?

ШТЕФАН: Тренутно радим у Цириху на пројекту у којем се хиљаду зрикаваца налази на бини, док их зоолози и стручњаци за исхрану посматрају и уживо коментаришу у представи. Још смо за време проба имали различите посетиоце, од којих многи уопште не припадају позоришној публици. Њих је једноставно занимало да виде ту чудну поставку са животињама. Волим да видим да је позориште још увек способно да буде алат и кућа отворена различитим социјалним групама, а не само за херметичне уметничке клубове.

Зашто више волите да откривате театралност у свакодневном животу него да режирате драме?

ЛОЛА: Тренутно радим у Минхену са глумачком породицом. У ансамблу су Катја, њена партнерка Силија, њихово двоје деце десетогодишња Лена и једногодишњи Мозес, као и Флоријан, биолошки отац те деце. Представа приказује један дан у овој породици. Ми реконструишемо свакодневне ритуале, снове, фантазије, страхове. Да ли је то драма? Или реалност? Мени се чини да има елементе оба.

У Вашим представама се укида разлика између уметности и стварности?

ЛОЛА: Одувек ме занимало присуство реалног, случајног, оног што је непредвидиво. Увек сам радила и са професионалним и аматерским извођачима. У мојим представама су понекад глумци, а понекад и деца, бебе, животиње, музичари, техничари... Људи кажу да би позориште требало да буде доживљај, нешто што се сваке вечери разликује. Па, ипак, позоришна машинерија чини све да би укинула присуство реалних ствари. Свиђа ми се када публика осећа блискост са извођачима јер они говоре нешто лично, јер наступају на врло директан начин. Тада се неке ствари заиста и дешавају први пут у том тренутку. Позориште може да донесе реалност на бину, а то је нарочито узнемирујуће када нисте сигурни у то шта је истинито, а шта лажно.