Панк по укусу младог Патка Даче

Лишити „Mudhoney”, легендарни амерички бенд који ће београдска публика најзад моћи да види и слуша, њихове омиљене фаз педале, по којој су бесомучно газили, исто је што и оставити Џејмса Бонда без чудесних справица – тако се могло претпоставити. Али, као што је агент 007 у последњој инкарнацији, препуштен својим голим шакама, постао само још смртоноснији, и „Mudhoney” је задржао пробојност након што се одлучио за чистији звук гитаре.

Други ефекат кривљења тонова „Mudhoney” није оставио иза себе, показујући да их је то ипак много више дефинисало. Тај се ефекат налази у гласу њиховог певача и гитаристе Марка Арма. Урлање је за рок певача карактеристично колико и ДНК отисак за сваког човека и одаје његову праву природу. Крис Корнел, вокал друге познате групе из Сијетла – „Soundgarden”, без обзира на савршену гласовну технику, имао је тарзански врисак, налик лорду Грејстоку чија префињеност не може да сакрије хистерични мачизам особе која је одрасла као предводник чопора горила. Курт Кобејн, лидер „Нирване”, наизменично је очајнички вриштао и адолесцентски се драо са перверзним уживањем у сопственом гађењу, налик морбиднијем Тому Сојеру док свим клинцима у крају показује своју гадну рану на нози. Пубертетско је и саркастично кревељење Марка Арма – слично би звучали Бивис и Батхед кад би имали музичког талента и озбиљан коефицијент интелигенције.

Тај заједљиви презир се не осећа само у гласу и стиховима, него и у мелодијама „Mudhoney”. Али, тај бенд је увек имао и много више смисла за хумор од својих вршњака из Сијетла, оптерећених великоуметничким и великомученичким претензијама. Циљ им је био напросто да естетику гаражног рока погурају до крајњих граница. Тако су звук оформили на истрзаним рифовима, додатно „изломљеним” непрекидним неправилним прелазима на бубњевима и маничним солажама, уз бас који је „чекићао” чвршће и прецизније од најбоље бушилице. Због свега тога су „Mudhoney” деловали помало као панк бенд какав би водио изворни Патак Дача, онај који је по агресивности и хистерично добром расположењу више личио на Џокера него на притупог подлаца и „боксерски џак” за Душка Дугоушка, у шта је Дача касније претворен.

Увек су били и можда омиљени бенд осталим музичарима из Сијетла који су каријере започели касних осамдесетих година и постали познати као гранџ сцена – то име је нехотице дао управо Марк Арм. Али, мада су ишли на турнеје заједно са „Нирваном” и саставом „Pearl Jam”, „Mudhoney” ваљда нису били довољно туробни да би се уклопили у ондашњу моду смртно озбиљних бендова, па нису ни досегли статус звезда. То им није одузело углед култне групе, једне од најважнијих у гаражном року у последњих четврт века.

Први пут ће у Србији наступити 4. јуна, у београдском Дому омладине.