У Шимановцима, код Београда, у хотелу „Европа”, одржано је недавно (19. јун) Завичајно вече Бенковчана, у организацији невладине организације „Бенковчани и пријатељи”, на којој је присуствовало више од хиљаду људи.

Иако нисам био на овом скупу, имам потребу да нешто кажем тим поводом, и то: зато што сам и сам Бенковчанин, зато што сам консултован од организатора у току припрема скупа и зато што су ме многи Бенковчани пре одржавања ове манифестације питали да ли ћу присуствовати, а после зашто нисам присуствовао.

Неколико месеци пре одржавања манифестације, организатори су ми изложили концепцију „завичајне вечери”, која се, најкраће речено, испољавала у следећем: хоћемо да то буде другачије од свих досадашњих сличних окупљања Крајишника у избеглиштву, тако што ћемо на скуп позвати и Хрвате из Бенковца, хрватског амбасадора у Београду и репрезентативне представнике Срба у Хрватској. А да би све протекло у најбољем реду, на скуп нећемо позвати поједине бенковачке Србе (неке и именујући) који би могли, својим присуством или наступом, иритирати или повредити осећања присутних бенковачких Хрвата, односно хрватског амбасадора у Београду.

На овакву концепцију окупљања Бенковчана реаговао сам на следећи начин: Бенковчани, и Срби и Хрвати, треба да се окупљају на оваквим скуповима првенствено у Бенковцу, њиховом завичају; на ваш позив ће се одазвати само они бенковачки Хрвати који на било који начин не партиципирају у власти; хрватски амбасадор у Србији представља хрватску државу која нас је протерала и која нам, и петнаест година по завршетку рата, ускраћује имовинска и стечена права, па ваш позив амбасадору има велику политичку тежину – као својеврсно признање да смо управо онакви какве нас званично сматра хрватска држава (агресори и злочинци), а за шта су криви они које намерно нисмо позвали.

Морам признати да ме је највише погодила најављена селекција Срба. Био сам учесник на више сличних окупљања Крајишника и у Србији и Републици Српској и у Аустралији (где тренутно има највише Бенковчана), али нико до сада није правио селекцију међу својим сународницима и суграђанима, делећи их на подобне и неподобне за манифестације јавнозабавног типа.

Заиста нисам могао себе замислити на скупу на којем намерно, по унапред направљеном списку, није дозвољен приступ неким бенковачким Србима само због тога што су у последњем трагичном грађанском рату обављали одређене функције у Крајини.

Због тога сам организаторима рекао да немам ништа против да господин Купрешак (хрватски амбасадор у Србији), или било ко од бенковачких Хрвата или било који представник било које нације присуствује скупу Бенковчана, нормално, уколико то заиста желе, али без селекције међу својим сународницима и суграђанима.

Организатори су игнорисали моје примедбе. Завичајно вече је одржано. Главни гости су били амбасадор Купрешак и потпредседник хрватске владе господин Узелац.

Реакције су различите, као што се и могло очекивати; већина оних који су присуствовали реагују као Гага на сајту „Бенковачко гувно“: „Емоције, загрљаји, сусрети, одушевљења... сви са истим циљем, а то је Бенковац... несебична љубав према том граду огледа се у свим Бенковчанима... Овај скуп има велике шансе да постане традиција, у нади да ће се овакви сусрети организовати и у Бенковцу.”

Да, заборавих рећи да је идеја организатора и била да их догодине позову у Бенковац на сличан скуп. Дај Боже да тако и буде. Међутим, не верујем да Хрвати који су дошли из Бенковца (било их је, рекоше ми, петорица), тако нешто могу да организују.

Поменута Гага каже и ово: „Показали смо колики је наш праг толеранције изласком хрватског велепосланика Купрешака на бину: без иједног звиждука, негодовања, чак са аплаузом... показали смо да умемо праштати... Са нагласком да наше најмилије које смо због тога несрећног рата изгубили никада нећемо заборавити.”

Можда су организатори желели да направе аполитично дружење бенковачких Срба и Хрвата у Шимановцима код Београда, али су, по мом мишљењу, изазвали супротан ефекат. Скуп на којем присуствују потпредседник владе државе која нас је прогнала и амбасадор те државе у држави која нас је братски прихватила и обрате се скупу са позиција својих функција, никако не може бити аполитичан. Организатори су ипак у нечему успели – скуп је био заиста другачији од свих до сада одржаних скупова Крајишника у прогонству.

председник Информационо-документационог центра „Веритас“