Светосавска баштина је пространство за дубока понирања и анализе зарад кристалисања и преузимања оног што је својом светлошћу и генијалношћу издржало пробу времена и живота. Културни, духовни, педагошки и филозофски „рефлектори” сваког Савиндана, откриваће нове спознаје и давати нове плодове у башти Светосавља и на позорници педагошке стварности. Један од више задатака овог чина је свестраније сагледавање и вредновање целокупног дела, личности и значаја Светог Саве, са посебним усмерењем на просветитељску, учитељску, педагошку, дакле, еманципаторску димензију његовог човекољубља, патриотизма, прегалаштва, у војевању за добробит културе. Велики је преседан у српској култури и историји педагогије чињеница да су у досадашњим истраживањима и публицистици педагошки лик и мисија учитеља Светог Саве недовољно присутни.

Свети Сава, као „праотац српске педагогије” није добио одговарајуће место у нашем школству, у васпитно-образовној делатности, још мање у савременој пракси припремања младих генерација за живот и изазове које време доноси. Поред тога, осетно недостаје критичка опсервација и интердисциплинарно промишљање светосавља у свим његовим сегментима.

Процват школства у Византији имао је утицаја на појаву школа и просвете у Немањиној држави. Немања је своју мушку и женску децу учио светим књигама и писмености. Сава је био васпитаван и учен до своје 15. године у кући свога оца. Повратком Саве у Србију из Свете Горе, након установљења српске архиепископије покренут је рад духовништва и свештенства на народном образовању. Када је дошао у Студеницу „прибрао је око себе ученике, почео их учити; састављао је црквене песме, служио литургију, постављао попове, ђаконе и чатце, учио људе и призивао их покајању”. Из Свете Горе и Солуна Сава је донео књиге законског садржаја, које је користио у припремању епископа. У једном од извора (Гласник II) записано је: „И ту изабра од ученика својих богоразумне и богобојавне и часне мужеве, њега достојне... који знадоше и умедоше поучавати људе... и посла их на своја места да уче и крштавају давши свакоме законске књиге.

За овај посао требало је Сави десетак људи, а он је ове изабрао од најбољих својих ученика, што значи да их је имао више. Према томе, у Жичи или Студеници морала је постојати не само почетна школа но и нека врста богословске школе за вишу спрему. Допринос Светог Саве, као и других просветитеља и реформатора, није ни приближно довољно проучен, јер је присутан несхватљив немар према педагошком наслеђу, што је један од највећих грехова према свом народу и његовим младим генерацијама. Покушајмо назначити шта све Светог Саву чини учитељем, односно педагогом. Имао је изузетну сазнајну радозналост.

Стално је учио и учио друге. Био је мислилац који је схватио значај знања за напредак народа, цркве и државе. Био је личност за идентификацију, личност за узор, васпитни пример. Свети Сава је био учитељ и градитељ путева човекољубља, здравог разума, слободољубља, патриотизма и моралних кодекса. Светосавље као идеју и цивилизацијски покрет и постулат треба дограђивати, редефинисати на темељима изворног и нових потреба развоја државе, културе, образовања и других области. Данас светосавље посебно треба, поред осталог, схватити као учење из свих извора (књига, живота, рада и медија), неговање врлина, добротворства, солидарности, жртвовање за добробит друштва, развијање радне културе, реформаторства, демократије и др. Бити следбеник Светог Саве – то је част и велика дужност, чијим вршењем се свакодневно полажу испити из хуманизма, етике и патриотизма.

Свети Сава је био први архиепископ СПЦ, први српски књижевник, први српски просветитељ, велики српски учитељ, утемељивач српске медицине, изузетан државник и дипломата, први социјални радник, успешни законодавац, преводилац, градитељ, патрон школа, народни трибун и револуционар. Он је унапређивао пољопривреду говорећи „земљорадња је часно занимање”. Зато је с правом речено да је „својим делима Сава сврстао српски народ у ред културних народа Европе”, а његово доба уписано у историји као „златни век српске прошлости”. Сава је после Немање највећи грађевинар наше средњовековне државе. Наше душевне клонутости требало би да се стиде пред Светим Савом. Бесмртна је наука Светог Саве. По томе остаје и као учитељ и узор његовим следбеницима како треба волети свој народ, градити и развијати своју државу, како треба политички бити активан на пољу борбе за националну самосталност и укупни прогрес и демократизацију друштва.

Ускликнимо с љубављу светитељу и учитељу Сави.