Блокада или варварство

Kада неко покуша да вас више пута на истоветан ,,успутан” начин дискредитује, у релативно кратком року, као што то са мном већ неко време покушава да учини Чедомир Антић у својим написима у „Политици” („Малагурски”, 17. 4. и „Блокада”, од 6. 11. ове године), реакција постаје нужна. Фигуру о стављању анархистичког терористе на насловницу једног недељника, Антић у својој недавној пашквили проширује фантазијом о просипању киселине у лице радницима. Да нема таквих попут Антића, као и нпр. неких истакнутих филозофа покојне Друге Србије, који тај догађај коментаришу у сличном духу, потпуно бих заборавио да сам пре четири године освануо на насловници недељника „Нин”. Поменутом недељнику дао сам интервју о условима живота у Централном затвору, пошто сам са још петоро пријатеља пуштен на слободу, након пола године проведене у притвору, под намештеном оптужбом за подстрекивање на међународни тероризам. То је, иначе, поступак који је након ослобађајуће пресуде покренут још два пута, и још увек траје, паралелно са још неколико процеса који се против мене воде из политичких разлога.

Међутим, док је узбуђење око појављивања анархисте на насловници угледног недељника само симптом провинцијалне малограђанштине, поставља се питање контекста другог Антићевог напада, те острашћености којом иступа против студентског покрета, и посебно у њему активне левице. Антићева скандалозна реакционарност примећују се у ширем пољу његовог деловања, па није неочекивано да реагује против зрнца разума које симболизује студентски протест у мрачној жабокречини српске данашњице. Такође,као доцент, Антић је директно заинтересован за наплату школарина и других намета на Филозофском факултету, што га чини веома пристрасним и лично заинтересованим за дискредитовање студентских захтева. Индиректни интереси шовинистичке интелектуалне нише коју заступа Антић, као и његови директни материјални интереси, несумњиво су надопуњени и једном епизодом са историјске блокаде Филозофског факултета 2006. године, познатом из литературе. Сплетом бизарних околности, та блокада, која је покренула нову фазу студентских борби код нас, али и у региону, отпочела је на дан обележавања десетогодишњице студентских протеста који су у своје време у политички живот пласирали двојицу Чедомира – Јовановића и Антића. У симболичном акту раскида са дотадашњим политикантским праксама, а у контексту инаугурисања нове политике, први изнуђени потез студената блокираног факултета 2006. године било је удаљавање са истог обојице Чедомира, уз повике: ,,Лопови – напоље”.

Раскидајући са неолибералним, конзервативним и ултранационалистичким карактером студентских покрета деведесетих, та блокада несумњиво је озваничила појаву новог политичког феномена код нас – нове левице, старог кова – антикапиталистичке и антидржавне левице као фактора који активно покреће и учествује у социјалним покретима. Од тада, покрет је еволуирао и залазио у различите меандре социјалних токова, но његова утемељеност на истински самоуправним зборовима и у директној акцији као методу борбе, даје му чврсту основу, потребну за даље ширење на остале сегменте система. Студентском покрету данас се може много тога приговорити, али увек са свешћу да за стање у коме се налази одговорност пре свега имају професори, који су сви некада студирали бесплатно, а данас недовољно масовно и ангажовано учествују у протестима, затим полиција која шаље фашистичке хулигане да нападају и саботирају протесте, као и читав спектар каријеристичких бирократа – а тек на крају збуњени студенти, убачени у воденицу болоњског студирања, препуштени сами себи и колегама левичарима који су перманентно демонизовани у јавности. Студентском покрету понајмање могу приговарати заговорници опскурних монархистичких и ревизионистичких идеја, који већ веома дуго чине управо онај слој који читавом друштву пљује киселину у лице.

Књижар-антиквар и издавач из Београда, припадник Анархосиндикалистичке иницијативе