Овогодишњи Евросонг коштаће знатно више од раније одржаваних, чак преко 42 милиона долара (од тога је мамутски део обезбедила руска влада), и по свему судећи неће моћи да се покрије приходима. За Русе, међутим, није најважнији новац већ спољнополитички ефекат. А тешко је не очекивати да ће порука о величини и сјају престонице највеће државе света бити снажна и због огромне гледаности можда и јача од оне са прославе Дана победе 9. маја. Србија је своју прилику прошле године добро искористила. С много већим буџетом Москва се сигурно неће обрукати. Ко ће победити за Русе је мање битно.

Московски фестивал ће извесно је бити највећи перформанс у историји Евросонга, чему ће допринети и гигантска дворана, огроман број гостију и медијска помпа, коју је потпомогао и премијер Путин, који је „изненада” дошао да види како теку завршне припреме у арени.

Евровизија, од почетка до данас, може бити посматрана и у светлу геополитичких промена, културолошке анксиозности и „power games”, које дефинишу Европу и свет. Да ли је гласање на Евросонгу метафора за европску политику? Ако је тако онда је ширење ЕУ можда једна интеррегионална борба. Евросонг, као хепенинг, спектакл и перформанс, који уједињује и алегоријски репрезентује идеју Европе, постао је и симбол разлика, односно постојања бројних европских идентитета.

Можда је и због тога Евровизија за социологе и политикологе постала веома занимљива и, на неки начин, показује сложене односе и сентименте између европских народа. Од увођења гласања путем СМС-a, геополитика али и етнички фактор долазе до снажног изражаја. Ипак, ни раније, пре увођења СМС-гласања политика није била без велике улоге (годинама Шпанија гласа за Португал, Аустрија за Немачку итд.).

Према многим сазнањима, три „најистакнутија” гласачка регионална „блока” су: балкански, нордијски (понекад са балтичким државама) и „екссовјетски”. Индикативно је и да је број „потајних гласања” (парови држава које редовно дају гласове једна другој) снажно порастао од максимално четири до 1990, на више од 25 после 2000. (Нпр. Шпанија и Андора, Британија и Ирска, Холандија и Белгија). Земље ће пре доделити велики број гласова онима који су њима претходних година давали велики број гласова. Интересантно је и гласање јеврејске дијаспоре (бодови Холандије и Француске за Израел), као и размена гласова БиХ и Турске (од периода рата 1992–95).

Треба имати у виду и сродност музичких укуса у земљама ова три блока. Поред тога, такмичење даје шансу људима да изразе своја мишљења о политичком понашању других земаља. Нпр. крах Британије 2003. (нула поена) може бити приписан учешћу у ирачком рату.

И поред свих лингвистичких, геополитичких и културолошких фактора, квалитет песме (за већину публике пожељна је лако певљива мелодија са занимљивим сценским наступом) врло је значајан и може да буде пресудан.

Песме из наше земље последњих година добијале су гласове од држава бивше СФРЈ у којима живи знатан број Срба (мада овде треба имати у виду препознатљивост српских извођача, која доприноси повећању броја гласова које додељују припадници матичних нација, што је случај и у обрнутом смеру). Потом, висок број поена добијали смо од западноевропских земаља са великом српском дијаспором (која је немилице слала СМС-ове из Аустрије, Шведске, Немачке, Швајцарске итд.). Доста бодова добили смо од земаља које су нам „традиционално наклоњене” (Русија, Македонија, Украјина, Белорусија, Грчка, Јерменија), али и ми њима дајемо.

И поред промена правила, којима се поново уводи жири који одлучује о две песме које ће ући у финале, као и о половини поена у финалном гласању, Балкан, нордијске земље и земље бившег СССР-а ће, по свему судећи, и убудуће доминирати. На то указују и кладионице које фаворите Евросонга 2009. виде у песмама Норвешке, Грчке, Турске, БиХ, Азербејџана и Британије. Година 1998. била је последња када је (регионално) „неблоковска” земља победила (Израел) и можда ћемо дуго чекати да се тако нешто понови.

економиста