Све време НАТО бомбардовања СРЈ 1999. био сам у Београду. Крајем августа поново сам отишао у САД да последипломцима на Универзитету Канзас предајем у уобичајеном семестру.

Управа генералштабне школе у Левенворту, у близини, позвала ме је на разговор. Прво питање управника-генерала било је да ли Срби „много мрзе” Американце. Одговорио сам да не бих употребио тај израз него бих рекао да смо у њих „много разочарани”и у вези са тим подсетио на савезништво у два светска рата, њихову помоћ да се прехранимо после Другог светског рата, подршку да очувамо независност од Стаљина...

Узвратио је да нису бомбардовали Србе него Слободана Милошевића и његов режим. Одговорио сам да су мене лично бомбардовали и промашили, па у близини погодили амбасаду Кине. Запитао је шта о томе „озбиљно мислим”, а ја сам одговорио да сам вероватно једини Србин који верује да су је погодили грешком, а не намерно. И објаснио да остали Срби верују да су Американци војно-технички перфектни док ја добро знам да су далеко од тога.

На крају разговора преузео сам иницијативу изјавом да су се „прописно обрукали”, јер је наша војска из скровишта изишла мало оштећена, мада је Весли Кларк стално брујао како је претрпела огромне губитке и да је практично уништена. Генерал рече да се не би сложио са оценом о „бруци” и додао да је њихов основни проблем био у томе што је наша војска „ратовала на начин који су они заборавили” и да ће у наставни програм војних школа вратити опширно подучавање о ранијим привидно потпуно превазиђеним облицима војевања.

професор универзитета