Борба народа без државе

У недавном разговору са руководством Радничке партије Курдистана (ПКК), његови чланови образложили су ми, између осталог, и своју осуду НАТО бомбардовања Србије, које се одигравало скоро у исто време кад је и безочна репресија турских власти над курдским становништвом достигла свој врхунац. Док је НАТО, под изговором заштите људских права косовских Албанаца, бомбардовао српске војне и цивилне циљеве, Турска, чланица НАТО-а, неcметано је наставила да се обрушава на људска права својих грађана курдске националности. „Курди у Турској масакрирани су НАТО оружјем”, кажу моји саговорници из ПКК. Док Курди нису имали никакву заштиту од НАТО-а, албанска УЧК је имао његову пуну подршку. Стога не чуди што су данас на окупираном Косову изграђени споменици политичким предводницима НАТО агресије, албанска деца масовно именована њиховим именима, док је од споменика херојском пријатељству Боре и Рамиза, остао само Рамиз.

Осуда НАТО агресије од стране антиимперијалистичких левичарских организација, каква је и ПКК, није необична. Али не само то, данашњи бастиони социјализма и антиимперијализма – Венецуела, Куба, Боливија, али и Палестина – одбијају да признају независност Косова видећи у том пројекту добро им познат империјалистички печат. За разлику од курдског ПКК, који има пуну подршку радикалних левичара, албански УЧК је за већину њих продужена рука империјализма. Насупрот томе, за Сједињене Државе УЧК је „ослободилачка”, а ПКК „терористичка” организација.

Недавна албанска детињарија са дроном и заставом велике Албаније, која је прерасла у озбиљан међународни инцидент, као и касније изјаве албанског премијера, откривају нам већ виђену стратегију великоалбанске нацистичке политике – најпре изазвати сукоб у име великоалбанске идеје, ризиковати живот сопствених људи (репрезентативаца који у Србији нису имали никакву заштиту од навијача сем српских фудбалера и полиције), а затим прогласити себе за невину жртву српских власти. За разлику од албанског народа који већ има своју државу – Републику Албанију, Курди се боре за стварање сопствене државе, односно за претварање Курдистана из географске области у републику.

Репресалије турских власти и курдске побуне трају још од 1920. Својом бруталношћу над Курдима тада се истакао један од политичких узора другосрбијанаца – Кемал Паша Ататурк. Деведесетих, каже Ноам Чомски: „Турска је водила огроман терористички рат против курдског становништва: десетине хиљада људи је убијено, хиљаде градова и села спаљено, било је вероватно око милион избеглица, тортуре и сваког злочина којег можете да се сетите. –’Тајмс’ једва да је ишта известио о томе.”

Данас је Радничка партија Курдистана, уз мање прогресивне курдске Пешмерге (оне који се суочавају са смрћу), у жижи интересовања светске јавности као један од најважнијих бедема одбране од исламског фундаментализма. Он је сада оличен у оружаној групи Исламска држава Ирака и Леванта (ИДИЛ), која је недавно себе преименовала у Исламска држава. Огранак ПКК у Сирији – Партија демократске уније – води снажне борбе како би очувала недавно стечену аутономију и спречила покољ курдског становништва.

Премијер Вучић упутио је писмо подршке недавној одлуци Барака Обаме да се Сједињене Државе укључе у борбу против ИДИЛ-а. Таква подршка до сада из Србије није упућена курдским борцима иако се они против ИДИЛ-а, других ћелија Ал Каиде и осталих сиријских „побуњеника”, за разлику од САД, боре већ више од две године. Поред тога, САД су у великој мери одговорне за настанак ИДИЛ-а због подршке „сиријским побуњеницима”, вођења кампова за њихову обуку у Јордану, као и због бомбардовања Ирака, којим су збацили истог оног Садама Хусеина коме су током Првог заливског рата достављали хемијско оружје од којег су управо Курди највише страдали.

Као држава која је и сама 1999. године била изолована и анатемисана у Европи, народу „који осим планина заправо нема праве пријатеље”, посебно његовом прогресивном делу, треба да искажемо разумевање за његову патњу и подршку његовој борби. „Радикални Ислам сматрамо претњом не само за нас већ и за читав свет”, каже један од команданата сиријске ПКК.

Председник Покрета за слободу