Народна скупштина Републике Србије регулисана је Уставом Републике Србије. Тако је у свим демократским парламентарним државама. Скупштина је Уставом регулисана у оквиру петог дела, који говори о уређењу власти, од 98. до 110. члана. Тако су, редом, регулисани: положај Народне скупштине, надлежност, састав Народне скупштине, избор народних посланика... и, на крају, Закон о Народној скупштини. Овај последњи поднаслов изнад чл. 110. садржи само једну простопроширену реченицу: ,,О Народној скупштини се доноси закон”. И ту смо код одговора на питање зашто сматрам да је закон о Народној скупштини сувишан.

Детаљнија разрада неких уставних одредаба о Народној скупштини, нарочито у области процедуре у раду Народне скупштине, извршена је Пословником о раду Народне скупштине. Садашњи пословник је више но све претходне његове верзије у обновљеној вишестраначкој парламентарној пракси снизио ниво парламентарног рада и Народне скупштине у целини, чему су нарочито допринеле његове одредбе о кворуму за рад и дану за гласање. Кворум за рад морао је да буде Уставом одређен, а није, па је попуњавање ове уставне празнине у конкретним политичким околностима доношења пословника омогућило увођење веома ниског потребног броја посланика за рад (84), што представља једну трећину од укупног броја посланика (250).

Далеко погубнија одредба најновијег скупштинског пословника је дан за гласање, који је као лакмус-папир способан да покаже да се у томе дану велики број посланика и не сећа законског садржаја или амандманске интервенције на закон о којој треба, по унапред датим страначким упутствима, да се адекватно изјасни. Забуне до којих често тада долази спадају у трагикомичну страну скупштинских ТВ преноса.

Извесно је да неке одредбе Устава из 2006. нису издржале пробу времена, као што су се показале врло штетним и неке уставне празнине у материји о Народној скупштини. У поступку измене Устава треба их укинути, допунити, изменити. Ту нарочито треба издвојити одредбу о броју посланика (много их је брате!). Кнежевина и Краљевина Србија их је најдуже, од увођења представничког система (1869), па и парламентарног представничког система (1888) имала од 117 до 130; затим одредбу о замени народне воље код избора посланика вољом политичких странака (чл. 102. Устава), чиме се уместо народних заводе страначки посланици. Ову уставну одредбу треба што пре укинути, па би тако, и уз измену изборног система, Народна скупштина била враћена народним представницима.

Закон о Народној скупштини, о којем је започела скупштинска расправа, неће садржати ова битна питања. Чему или коме онда тај закон треба да послужи, ако ће се (а хоће), многе одредбе Устава, а делимично и Пословника о раду наћи у целости или у деловима и у Закону о Народној скупштини?  

Најјачи, или боље речено, једини аргумент за доношење посебног закона о Народној скупштини био би већ поменут – Устав прописује такву обавезу (чл. 110: „О Народној скупштини се доноси закон”). Такве обавезе садашњи Устав предвиђа, међутим, и у другим аспектима друштвених и политичких односа у још 155 одредаба (од 206 колико их има). За разраду и допуну тих уставних одредаба путем закона у Уставу су најчешће употребљаване формулације: „уређују се законом”, „у складу са законом”, „на начин предвиђен законом”, „прописује се законом”… Како су се оне у тако великом броју нашле у садашњем Уставу? Уставописци су изгледа, кад су постали свесни могућности доношења новог устава, и кад су страначке вође дошле до некаквих обриса уставног споразума, по оној народној „гвожђе се кује док је вруће”, у великој брзини и уз „помоћ” професора Правног факултета у Београду прескакали многа питања где су могли настати услови да им пропадне споразум. И заклонили су се иза ових обећавајућих формулација о њиховом решавању путем посебних закона. С друге стране, спровести тако обимну законодавну активност, којом би се разрадиле начелне одредбе и попунио велики број празнина које савремени устав има, могло је бити политички врло корисно, јер је то био политички терен за стварање нових и другачијих уставних ситуација под истим уставом, што се зависно од односа политичких снага постиже доношењем нових измена и допуна постојећих закона. Само треба водити рачуна о једној провереној и више пута потврђеној у правној историји и стварности често доказаној пракси: мноштво прописа ствара привид законитости, али је не гарантује и не обезбеђује.

професор универзитета, у пензији