Челичење медија

Моје име није поменуто у полемичарском троуглу Бошко Јакшић – Небојша Крстић – Љиљана Смајловић, али се надам да овај формални недостатак није разлог да „Политика” не објави ову моју реакцију.

Нећу правити увод јер претпостављам да су читаоци упознати с материјом за коју сам лично заинтересован јер живим и зарађујем за живот у медијима, па ми није свеједно каква се слика ствара о њима.

Наиме, не допада ми се генерализовање медија као послушничких, цензурисаних и поткупљених. То генерално подрива поверење јавности у медије у Србији, а највише ми смета када то раде колеге које би требало да штите углед професије али и пословне интересе компанија за које раде.

Љиљана Смајловић је направила добар помак. У јучерашњем тексту на овим страницама каже да је јавно годинама „тврдила да власт контролише већину српских медија…” У чему је ту помак. Помак је у томе да је до овог текста то тврдила генерално, дакле за све медије. Па и у тексту на који се позива ради доказивања својих благовремених упозорења („Српски бумеранг”, бањалучке „Независне”, 25. мај) написала је: „Битка за интерпретацију Тадићевог изборног пораза у Србији тек почиње, но за мој рачун то је била побуна грађана против живота у лажи. Појела их је корупција, стигла их је освета цензурисаних медија, поткупљених анализа и лажираних анкета. Поверовали су у непостојећи свет који су сами створили да засене простоту.”

Сад нам још, ако је до правде, остаје да утврдимо шта је то већина и где су те појаве биле најизраженије. То би био прави допринос УНС-а на чијем је челу Смајловићеваи који је под њеним руководством повратио углед озбиљне асоцијације, ако тај углед не потроше банализовањем и генерализацијом која је започета након извештаја Савета за борбу против корупције у којима су сви медији у Србији проглашени за нитковске скупине, а који је УНС подржавао.

Сада смо, дакле, дошли до већине, односно детектовања оних који су били нечасни. Моје је мишљење да су се у изборној кампањи најуравнотеженије држали медији, гле чуда, у којима држава има удео у власништву – „Политика” и „Новости”, а ту бих прикључио и Јавни сервис РТС-а. Наравно, пишем о информативним садржајима поменутих медија а не о томе шта су у њима говорили или писали махом самозвани аналитичари и коментатори. То би требало да оспори тезу да је власт ставила медије под контролу, јер ако су они ту где фигурирају и државне паре као полуга утицаја и моћи, обезбедили информативну равнотежу онда се под сумњу доводи и могућност да су Крстић енд комп били гушитељи медијске слободе.

Највећи грешници, по мени, били су медији у којима је власничка структура, благо речено „мутна”, односно они за које се не зна ко им је власник и којима се руководи из непознатих центара моћи. С друге стране, приватни медији имају ту слободу да оптирају, па и навијају за неког од кандидата у изборном процесу, али се играју сопственим угледом и репутацијом, посебно када навијају тако што не хвале свог фаворита већ опањкавају оног за ког не навијају.

Полемику је започео Бошко Јакшић, коментатор „Политике” чија је критика медијске сцене у производњи пораза Бориса Тадића такође генерална и представља и критику уређивачке политике матичне куће. Он је написао и тиме отворио полемику: „Изгледа да извесна Џесмин и двојац маљчика који је спевао ’Челична јутра’ – све по упутствима газде – нису научили лекције из Милошевићевих времена: претерана контрола медија се пре или касније олупа о главу наручиоцу послушности.”

Срђан Шапер се није јавио али јесте Небојша Крстић и он од Јакшића тражи доказе за његову тврдњу. Господин Јакшић је одговорио цитирајући налазе разних међународних и домаћих институција о стању на медијској сцени Србије. Али, да је макар мало упоредио те налазе са стањем у другим областима јавног сектора открио би да нам је медијска сцена боља од стања у школству, здравству и другим облицима друштвености. О перцепцији корупције и да не говорим.

Стање у медијима није добро, али нема ниједног разлога да га медијски професионалци чине горим него што јесте. Паушалне критике појава и људи неће допринети челичењу медијске сцене.

Главни уредник „Времена”