„Политика” у броју од 14. априла преноси оцену европских званичника у Бриселу, која почиње речима да Србија у догледно време мора решити проблеме великих спољнотрговинских и буџетских мањкова кроз привлачење посусталих страних инвестиција.

Јер, како гласи и наслов овог текста дописника из Брисела, доста је било задуживања, а и на средства од приватизације, која су махом утрошена на попуњавање буџета, ускоро неће моћи да се рачуна. Због тога се од српских власти очекује да обезбеде стабилан законски и институционални оквир, који би створио добру климу за потенцијалне инвеститоре из ЕУ.

У истом броју „Политика” пише да је министар економије М. Динкић у Лесковцу потписао уговоре о додели бесплатних подстицајних финансијских средстава компанијама које су инвестирале у Србију и отвориле нова радна места.

Одобравање значајних повластица иностраним инвеститорима је у духу програма реформисања привреде базираних на Вашингтонском консензусу (који су сачинили крајем осамдесетих година 20. века ММФ, Светска банка, Министарство финансија САД и УСАИД) који је прво примењиван у земљама Латинске Америке, а касније и у многим земљама у транзицији, као и у Србији.

Где нас је довела економска политика која се води у складу са Вашингтонским консензусом најбоље говори стање у коме се српска привреда данас налази, а где се стиже са политиком одобравања значајних подстицајних средстава иностраним инвеститорима лепо може да илуструјe искустваo Мексика.

Спроводећи наметнути неолиберални програм економских реформи, ова земља је доведена у стање велике спољне задужености, а затим је била присиљена, да би добила кредите од ММФ-а и САД, да америчким компанијама гарантује изузетно повољне услове инвестирања.

Основни финансијски приливи усмеравају су у такозване макиладоре (maquiladoras), односно ланац америчких предузећа изграђених дуж границе са САД. Та предузећа су екстериторијална, ослобођена су плаћања пореза у мексички буџет, радници раде у тешким условима за мизерне наднице и у овим предузећима није дозвољено никакво синдикално организовање.

Штета коју Мексико има од макиладора процењује се да износи око 15 милијарди долара годишње, запослени раде у ропским условима, а већина становништва живи у беди која није забележена у Мексику ни у време диктатуре Дијаса (крајем 19. и почетком 20. века).

Само пре неколико месеци у Прокупљу је отворена фабрика за производњу каблова за аутоиндустрију у оквиру немачке компаније Леони. На тој локацији раније је постојала фабрика азбестних производа Фиаз која је овој немачкој компанији продата за 56 милиона динара (око 600.000 евра).

Компанија Леони запослила је 350 радника чија зарада износи 15.300 динара (око 160 евра) месечно – што је мање од 50 одсто просечне зараде у Србији, а српска влада доделила је компанији Леони 6,5 милиона евра на име подстицаја иностраним инвеститорима и по 5.000 евра по новоотвореном радном месту. Није тешко израчунати да од средстава државе Србије (тачније њених пореских обвезника), на име подстицаја иностраних инвеститора, немачка компанија Леони, не само да одмах добија средства која је платила за фабрику него јој преостаје још новца којим може да пуних десет година исплаћује зараде запосленима.

Јасно је да је економска политика која се у Србији води скоро пуну деценију доживела фијаско, али је интересантна констатација европских званичника, на крају поменутог текста „Политике” из Брисела, да је битно да се има добро економско вођство, те да постоји нада да ће српске власти наћи решење које се нужно намеће.

Професор универзитета