Најинтересантније у јавним збивањима лежи у сталном преплитању догађања који стижу један други. То може бити – и јесте – предмет манипулисања. Уочљива је, рецимо, истовременост убиства Гадафијевих унука са стварном или режираном ликвидацијом Осаме бин Ладена.

Али свакако да објављивање резултата црногорског пописа који прете новим жариштем сукоба, није намерно координисано са британским нападима на медијског тајкуна Мардока.

Управо зато, у жељи да спречим да будући грађански сукоб у Црној Гори не замрачи једну важну тему, поставићу Мардока у центар интересовања.

Наши медији су темељно пренели случај, али за оне „са јефтинијим улазницама” да укратко резимирамо. Мардок је медијски гигант који је својим телевизијама и таблоидима одлучивао немало избора у Британији. Утицај у САД му је такође велики. Блер је 1997. отишао код Мардока и договорио се о подршци за своје изборе. Нешто слично се пре две године договорио садашњи премијер Камерон са својом комшиницом из села, извршном директорком управо угашеног Мардоковог таблоида.

Изгледа, међутим, да су странке ојачале. Пошто их је сада три у реалној подели власти у Британији, двостраначје које порађа динамичне сукобе, замењено је тропартијском игром коју карактеришу подмукла догађања иза сцене. Изгледа да су странке одлучиле да „преузму уређивачку политику” у своје руке.

Чим је – макар и неисказан – договор постигнут, страначке пропаганде су се симултано окомиле на Мардока. Британци – цинични и отворени, што су заправо синоними – то зову „партијски топови” (party guns) јасно саопштавајући да је медијски простор бојно поље, а медији оружје. Мардок је неко ко има оружје, а не поседује „дозволу за ношење”, као саме странке. Дакле, директан је конкурент у борби за моћ. Осим тога, сви му памте када је радио „за оног другог”, што сигурно не изазива нежна осећања. Укратко, странке су процениле да треба да ликвидирају једног од партнера.

Мардок, наравно, није нека цвећка и лако му је сачинити оптужницу. Ту су и одвратно прекопавање по телефонима убијене деце у терористичком нападу на лондонски метро, подмићивање па чак и уцењивање полиције зарад загледања у досијеа, и којешта слично.

У британској јавности је омражен. Дакле, ако се донесе одлука да се одстрели, готов је.

Проблем је у томе да ли овај процес треба посматрати са задовољством?

Мислим да не.

Први разлог је мање у центру пажње српске јавности али морамо да га нагласимо. Англо-американци су садашњи господари света и самим тим, „постављачи стандарда”. Спрдали смо се са „људским правима”, па су нам их увалили. Мрзели смо капитализам, а сада у њему живимо. Дакле, оно што се дешава око Мардока може постати светски стандард.

Други разлог је јасан али слабо препознат. Слобода медија – макар и Мардокових –ултимативни је амбијент демократије. Без њих је демократија пуки терор већине.

Један глодур има обичај – донекле и у шали, а однекле и објашњавајући „таблоидизацију” политичких дневника – да говори како таблоиди отварају теме, озбиљне новине их суштински анализирају, а телевизије само прежвакавају.

Макар и само као извор скандала, таблоид је витално важна медијска појава 20. века. Мардок и његови можда треба да заглаве у затвору пошто су чинили кривична дела, али слобода медија и право на заштиту од бахатости изабраних политичара не смеју тиме бити угрожени.

Британски парламент је заслужан што је кроз осам векова свог постојања развластио монарха, што је, и то само можда, било у интересу слободе читавог човечанства.

Британски парламент нам, као много пута у историји, прети да једним преседаном постави правила будућег живота.

Ако му то успе, озбиљно ће угрозити један од основних стубова демократије.

Професор универзитета