Да брод остане читав

У осврту на мој текст недавно објављен у „Политици”, професор Црнобрња („Стабилност као ’химера’, 1. август 2008), разликује статички и динамички (у времену) аспект проблема одабира између пожељних циљева. Професор Црнобрња сматра да политичка стабилност и приближавање Европској унији иако јесу у конфликту у овом тренутку, то не морају бити, чак су комплементарни, посматрано у времену. Тако, рецимо, чланство у Унији учвршћује демократске институције и демократски поредак. Ја се, у принципу, слажем са овим ставом Црнобрње. Нема сумње да је повратак диктатуре у Шпанију, Грчку, Пољску или Чешку незамислив управо због чланства тих земаља у ЕУ. Европска унија је ту свакако била фактор политичке стабилности. У тим земљама, дакле, није било супротности између демократске стабилности и чланства у Унији, нити статички, нити динамички посматрано.

Али, то, нажалост, није случај са Србијом. Разлог за то није никакав мистериозни српски менталитет, већ једноставна чињеница да од Србије Европска унија захтева испуњавање задатака који су политички дестабилизирајући. Кроз таква условљавања (Хаг, губитак територије) није, нити приближно, морала да „прође” ниједна друга земља. Ја не улазим овде у то да ли су та условљавања оправдана или претерана, ја их једноставно узимам као датост. Зато се, и Михаило Црнобрња и ја слажемо да у садашњем тренутку постоји конфликт између та два пожељна циља: политичке стабилности и чланства у Унији.

А ако се око тога сложимо, онда имамо пред собом две стратегије. Да би их боље описао послужићу се једном метафором. Замислимо српску демократију као један, прилично нестабилан, брод; Европску унију као луку у којој влада бонаца. Али на путу ка тој луци испречила се велика олуја (политичка нестабилност). Заговорници плана А, као професор Црнобрња, сматрају да се брод одмах мора усмерити ка луци, да морамо проћи кроз кишу и олују, и да ћемо се некако, можда помало раштимовано, дочепати те луке у којој влада мир и стабилност. Шта се у међувремену на броду буде разбило и растурило, у луци ће бити оправљено и надомештено. Али, проблем је што капетани нашег брода не знају ни колико снажне ће бити турбуленције, нити колико ће дуго трајати, чак ни колико је удаљена лука – јер њена удаљеност (сликовито представљени датум уласка Србије у ЕУ) зависи од других, тј. од саме Европске уније и њених интерних проблема. Значи, може се лако десити да турбуленције буду сувише јаке и да се на тој пловидби наш брод једноставно разбије. У том случају, нећемо имати нити брод (демократију), нити ћемо ући у луку (Европска унија).

Зато верујем да би обазривији капетан применио план Б. Он би прво учврстио брод, а затим би чекао да се олуја истутњи (сам проток времена ће неке захтеве Хашког трибунала смањити или их учинити ирелевантним). Тек онда би се обазриви капетан упутио ка луци, пажљиво и стално осматрајући с једне стране, снагу ветра и олује, и с друге стране, стабилност његовог брода.
План Б је, верујем, бољи управо зато што су максимални могући губици, ако ствари крену лоше, много мањи него у плану А. Ако у овом последњем све криво крене, видели смо да се и брод може разбити о неке хриди, и да, онда ни од уласка у луку нема ништа. У најгорем случају, применом плана Б, може се једино десити да нешто касније упловимо у луку. Али брод ће остати читав.

Карнегијева задужбина за међународни мир, Вашингтон