U osvrtu na moj tekst nedavno objavljen u „Politici”, profesor Crnobrnja („Stabilnost kao ’himera’, 1. avgust 2008), razlikuje statički i dinamički (u vremenu) aspekt problema odabira između poželjnih ciljeva. Profesor Crnobrnja smatra da politička stabilnost i približavanje Evropskoj uniji iako jesu u konfliktu u ovom trenutku, to ne moraju biti, čak su komplementarni, posmatrano u vremenu. Tako, recimo, članstvo u Uniji učvršćuje demokratske institucije i demokratski poredak. Ja se, u principu, slažem sa ovim stavom Crnobrnje. Nema sumnje da je povratak diktature u Španiju, Grčku, Poljsku ili Češku nezamisliv upravo zbog članstva tih zemalja u EU. Evropska unija je tu svakako bila faktor političke stabilnosti. U tim zemljama, dakle, nije bilo suprotnosti između demokratske stabilnosti i članstva u Uniji, niti statički, niti dinamički posmatrano.

Ali, to, nažalost, nije slučaj sa Srbijom. Razlog za to nije nikakav misteriozni srpski mentalitet, već jednostavna činjenica da od Srbije Evropska unija zahteva ispunjavanje zadataka koji su politički destabilizirajući. Kroz takva uslovljavanja (Hag, gubitak teritorije) nije, niti približno, morala da „prođe” nijedna druga zemlja. Ja ne ulazim ovde u to da li su ta uslovljavanja opravdana ili preterana, ja ih jednostavno uzimam kao datost. Zato se, i Mihailo Crnobrnja i ja slažemo da u sadašnjem trenutku postoji konflikt između ta dva poželjna cilja: političke stabilnosti i članstva u Uniji.

A ako se oko toga složimo, onda imamo pred sobom dve strategije. Da bi ih bolje opisao poslužiću se jednom metaforom. Zamislimo srpsku demokratiju kao jedan, prilično nestabilan, brod; Evropsku uniju kao luku u kojoj vlada bonaca. Ali na putu ka toj luci isprečila se velika oluja (politička nestabilnost). Zagovornici plana A, kao profesor Crnobrnja, smatraju da se brod odmah mora usmeriti ka luci, da moramo proći kroz kišu i oluju, i da ćemo se nekako, možda pomalo raštimovano, dočepati te luke u kojoj vlada mir i stabilnost. Šta se u međuvremenu na brodu bude razbilo i rasturilo, u luci će biti opravljeno i nadomešteno. Ali, problem je što kapetani našeg broda ne znaju ni koliko snažne će biti turbulencije, niti koliko će dugo trajati, čak ni koliko je udaljena luka – jer njena udaljenost (slikovito predstavljeni datum ulaska Srbije u EU) zavisi od drugih, tj. od same Evropske unije i njenih internih problema. Znači, može se lako desiti da turbulencije budu suviše jake i da se na toj plovidbi naš brod jednostavno razbije. U tom slučaju, nećemo imati niti brod (demokratiju), niti ćemo ući u luku (Evropska unija).

Zato verujem da bi obazriviji kapetan primenio plan B. On bi prvo učvrstio brod, a zatim bi čekao da se oluja istutnji (sam protok vremena će neke zahteve Haškog tribunala smanjiti ili ih učiniti irelevantnim). Tek onda bi se obazrivi kapetan uputio ka luci, pažljivo i stalno osmatrajući s jedne strane, snagu vetra i oluje, i s druge strane, stabilnost njegovog broda.
Plan B je, verujem, bolji upravo zato što su maksimalni mogući gubici, ako stvari krenu loše, mnogo manji nego u planu A. Ako u ovom poslednjem sve krivo krene, videli smo da se i brod može razbiti o neke hridi, i da, onda ni od ulaska u luku nema ništa. U najgorem slučaju, primenom plana B, može se jedino desiti da nešto kasnije uplovimo u luku. Ali brod će ostati čitav.

Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir, Vašington