Да се зна ко смо и одакле смо

Вест да је први човек Русије Дмитриј Медведев разговарао са председником Србије Борисом Тадићем потврђујући му своју посету нашој земљи, на јесен, важна је спољнополитичка чињеница коју ваља потцртати. Посета председника једне од најмоћнијих држава света Србији, обнова старих веза са Ираком, коју је најавио министар Шутановац и посебно упоран и, од Европе, подржаван пут ка ЕУ јасни су знаци веома успешне спољне политике наше земље.

Сви ови детаљи подсећају на звездане тренутке када је наша бивша домовина, заједничка држава Јужних Словена, била веома важан чинилац спољне политике.

Међутим, ова нова ситуација има једну квалитативну предност у односу на успешну спољну политику коју је водила СФРЈ.

Спољна политика социјалистичке Југославије била је успешан покушај да у релативно кратком времену одржи оно што је неодрживо – државу која се није темељила на истинској вољи већине њених саставих делова да живе заједно. За разлику од тога, садашња држава је континуитет са оном политиком која је потврђена са Првим и Другим српским устанком и трајала до 1918. године када се независна Србија утопила у краљевину СХС и тиме подрила све оно за шта се српски народ борио од 1459.

Сада је ситуација сасвим друкчија. Србија је јасно истакла свој идентитет. Ватерполисти, млади кошаркаши, Милорад Чавић, Нађа Хигл, Новак Ђоковић, Ана Ивановић, сви они су своје успехе уградили у тај други идентитет. А он се најбоље да изразити речима председника Србије Бориса Тадића: „Поносно је данас бити Србин”. То Србин није само етничка одредница већ и припадност држави идентична чињеници да су Зинедин Зидан и Рашида Дати Французи. То је један нови идентитет, који сада има своје утемељење и за који се вреди борити. Јер је истоветан највећем броју познатих држава у свету.

Када се тако гледа на ствар, онда су успеси овакве Србије на спољнополитичком пољу много већи од успеха које је Србија имала у оквиру СФРЈ. Већи су, јер су уткани у ентитет који на овим просторима, као препознатљива политичка чињеница, постоји од кнеза Вишеслава (око 8. века нове ере). А то је већ гаранција да има будућност, ако наследници Вишеслава желе да ту будућност граде и ако су мудри да искористе све погодности да би свој положај јачали и побољшавали.

Посебно је важно да су ови спољнополитички резултати већи од оних из времена СФРЈ јер су настали после невероватних падова, полако враћајући стару славу у несврстаном свету, успостављању односа са Русијом на сасвим друкчијим идеолошким основама и, што је посебно важно, да се снажно приближавају ЕУ развијајући сарадњу и са свим осталим важним чиниоцима савремених међународних односа.

У условима сталних ривалстава између главних актера светске политике није нимало лако крчити путеве на начин на који то чини Србија. Крчити их полако и постепено, поплочавати их, да их за кратко време не прекрије шипражје и тако крчење учини бесмисленим. Овај пут се изгледа одлучно кренуло у томе правцу. Кад се чак у Холандији говори о потреби промене става према Србији јасно је да је тај пут прави. Чини се да и народ све више почиње да разумева ове успехе и да им одаjе признање.

професор ФПН, Београд