Дементно друштво

Свако ново доба заборавља старо. И ту нема ничега чудног. Неке врсте заборава су и лековите. Уосталом млад је онај ко је кадар да заборавља. Али наше доба је на други начин дементно. Није реч само о старењу друштва и расту дементних особа.

И само друштво болује од Алцхајмерове болести. Немачки социолог М. Грефрат је упозорио да је деменција живот лишен прошлости, али и будућности. У суморној садашњици влада безвољност, лишена визија и утопије. Живимо без алтернативе и у сувом ритму који намеће тржиште на ком се све може платити (од скупих лекова до матурског и дипломског рада).

Као да и све бржи рачунари убрзавају заборав. Будућност је колонизована јер се свако нада да ће бити власник свог дућана и лидер на тржишту. А нова социолошка истраживања (З. Голубовић, И. Спасић) показују да обичан човек још опажа прошли социјализам као стање нормалности. Да ли је власт дементнија од обичног човека? Увек је и била.

Какве то везе има с новом годином? Има, има. Режим хапси и пушта тајкуне, у хапшењима има система, али нема критике система. Богате хапсе зато што су наудили држави, а не сиротињи.

Хапсе их зато што нису платили порез, а не због израбљивања. Криви су јер су оштетили државу која је национална и капиталистичка, а не произвођачку класу која је мултинационална и све сиромашнија.

Може ли неплаћени порез бити болнији од глади? Може, јер је дементно друштво заборавило на гладну класу која је потонула чим је бунар левице затрован национализмом.

Да ли ће хапшења тајкуна помоћи правди ако истрага покаже да су Мишковићи кршили закон? Неће, јер закон није довољан осигурач правде. Шта онда чинити? Има више решења.

Пођимо од најповршнијих. Највећи део оних који сумњају у владине мере каже да хапшења треба да се ослоне на институције, па ће то онда осигурати и правду. То је хегемони дискурс о Мишковићу, максимум критичности, горња граница транзицијске свести. Нема од ње велике вајде.

Дубоке малигне промене траже хирурга, а не радиолога. Као и многи претходни, и поменути ће изаћи из притвора, а судски поступак ће адвокати, виртуози процедуре, растегнути у недоглед. Зато нешто радикалнији критичари кажу да треба отићи корак даље. Да се до правде може доћи тек уколико се доведу у питање постулати транзиције и тајкуни приупитају како су стекли првих милион евра. Тога се наш режим не сећа јер неће да дира у осиње гнездо ратног профитерства.

Наши нису ни близу Оланду у Француској. Напротив, храбре згртање: „Плати порез, па експлоатиши колико хоћеш”. Зато нова хапшења можда и не плаше „здраве патриотске предузетнике”. Плати порез, спонзориши партију, прихвати се кумства на светосавском балу и окајао си све грехе.

Тек ретки критичари опомињу да је заборављена суштина. Да су и саме установе транзиције нелегитимне, колико год биле легалне. Легитимност им може пружити само системски осигурана солидарност, а не некажњива надексплоатација. Али како, кад ова доводи у питање приватизацију?

Можда зато и нема излаза. Зато ће и актуелна хапшења и понуђене главе на тањиру бити вероватно заборављени чим се у јавност жедну забаве и освете убаце нове афере. Једнако као што су са офанзивом неолиберализма у последњој четвртини столећа заборављени правда и једнакост. Критичари система, а не власти, упозоравају да се тржиште отело и свладало демократију које нема без социјалне солидарности.

Нису ли Мишковићи и притворени да би се исти капитализам сачувао? Све ређи доследни социјалдемократи упозоравају: „Својина обавезује”, али су цинични неолиберали гласнији. Вичу: „Ко мисли на себе, мисли на све”.

А онај ко данас тражи једнакост, кажу, склон је тоталитарном. Патолошко брисање класне правде додатно замагљује и нови мит о угроженом средњем слоју као тобожњем темељу демократије.

Циљ је овог прилога да ублажи дементност и подсети да критика власти није исто што и критика система. То су различите ствари. Није празна метафора ако се неупитни капитализам упореди са азилом у ком се хиперактивни дементни болесници врте у кругу суморне садашњице, лишени свести о прошлости и о будућности.

Ако је за утеху, треба додати да наведена алцхајмеризација друштва ипак није наследна, нити је судбина. Напротив, може се лечити. Како? Можда тако ако се интелектуална авангарда извуче из зачараног круга површне критике власти и окрене дубљој критици капиталистичког система.

*Професор на Филозофском факултету у Београду