Курс динара полако, али незадрживо клизи и прети да уништи економију земље. Уколико би динар наставио да слаби, онда би инфлација у 2009. години могла бити већа од 30 одсто и могла би прерасти у хиперинфлацију. Претња је велика и заслужује много озбиљније акције од оних које се тренутно предузимају. Срозавање домаће валуте није изазвано деловањем светске финансијске кризе, како се то званично наводи. Оно има узроке у домаћим слабостима. Динар се нуди више него што је очекивано, јер сви желе да у евру нађу заклон од могућег динарског даљег обезвређивања. У дугом периоду од 2000. године инфлација је недозвољено висока. Окидач који је довео до наглог пада курса домаће валуте највероватније је активиран деблокадомобавезне резерве на девизна средства банака. То је банкама омогућило да готово удвоструче камату на орочене девизне депозите. Ова изненадна повољна понуда изазвала је непожељан притисак на тражњуевра.

Све је јасније да девизне резерве неће бити довољне да заштите стрмоглави пад домаће валуте. Оне се морају чувати као заштита ликвидностиу плаћању према иностранству, јер је она важнија од заштите од инфлације или од спречавања пада обима БДП-а. Највећи део девизних резерви мора се чувати да би обезбедио неприкосновено право капитала да се у сваком тренутку исели из земље. Самим тим, не постоје реалне могућности да се девизне резерве претежно користе за одбрану вредности домаће валуте.

Власт подстиче непроизводну потрошњу и истовремено води акције на обуздавању инфлације. Као да те две представе могу да се играју у исто време и на истој сцени. ММФ је усмерио своја истраживања, сагласно већ познатој методологији ове контролне институције, само на прекомерну буџетску, али не и на укупну недозвољену потрошњу. Зато се и даље подржава непроизводна потрошња из ванбуџетских прихода остварених приватизацијoм, као и потрошња на бази банкарских пласмана грађанима и недовољне рестриктивне политике Народне банке. Евидентно је да висок увоз, висок спољнотрговински дефицит и висока задуженост нису настали само на основу буџетске потрошње нарочито не из буџета формираног по основу редовних прихода. Ипак, ММФ упозорава да све то означава огромну рањивост домаће економије. У таквим условима када је укупна потрошња недозвољено висока, НБ је принуђена да држи високу референтну каматну стопу, што је у нескладу с препорукама светских форума и финансијских ауторитета о смањењу каматних стопа у банкарском сектору.

У овом тренутку када вредност динара пада евидентно је кашњење прилива иностраног капитала. С тим у вези треба посматрати и споразум о гасно-нафтном аранжману. Спорост у приливу капитала Фијата,такође, негативно утиче на кретање курса.Истовремено слабљење извозаможе додатно утицати на пад курса домаће валуте.

Пад курса и претерана укупна потрошња доводе и до немогућности враћањадевизних кредита банкама, што би могло угрозити опстанак тзв. иностраних банака и довести до хитног одлива њиховог капитала. Ту је и претња падом БДП-а. Нагли пад курса домаће валуте, дакле, захтева предузимање многих хитних акција, јер он прети колапсу укупне економије.

Доктор економских наука, 
специјалиста за банкарство