Ефикacнocт aутoагресије

Последњих недеља и месеци бивамо запљуснути све тежим и бизарнијим вестима о изливима агресије у оба њена смера, као аутоагресије (према себи) и хетероагресије (према другима). Девојчице које гасе цигарете на другарици, пубертетлије које моткама убијају дете, човек који прети да ће се запалити, људи који штрајкују глађу, одсецају себи прст... Овде спада и пребијање лопатом као вид духовног лечења наркомана и хронична и све раширенија депресивност која представља психолошку аутоагресију у друштву у којем животни пројекат мора бити замењен очајем због беспомоћности.

Са становишта статистике, а и параноје, која у орвеловском свету постаје нормалан начин размишљања, тешко је прихватити да је проста коинциденција то што је у време грозничавог спровођења мера осигурања потпредседника који је био у посети Београду, један човек широко обзнанио своје намере да с бомбама дође у близину нашег председника, и тамо запрети самоубиством. Штавише, он је први део своје намере врло једноставно и неометано спровео у дело. Каква је веза, ако постоји, између две наведене ствари, да ли је поступак очајника једноставно био темпиран његовом намером да искористи максимум публицитета у одговарајућем моменту или је био мотивисан на неки други начин сазнаћeмо можда касније. У сваком случају, показало се да се власт још некако носи са (макар и само потенцијалном) агресивношћу, aко се она усмерава напоље, док је готово беспомоћна у суочавању са аутоагресивним појединцима. Тако је, на пример, у време посете америчког потпредседника било забрањено одношење смећа из центра града и све је врвело од неких момака који су упадљиво ослушкивали и посматрали мирне пролазнике. Са друге стране, у то исто време, онај очајник је послао своју претњу самоубиством на 11.000 адреса (стручњаци би ово вероватно схватили као пресуицидални апел за помоћ) и није успео да привуче пажњу, иако је као место догађаја најављивао оно које је требало да буде у врху приоритета обезбеђења.

Савремено друштво, једноставно, не зна шта да ради са аутоагресијом (осим кроз психијатризацију проблема), поготово са оном која је доведена до крајности, као што је то код суицидалних. Ово нарочито важи када је акт самоубиства директно повезан са агресијом према другима (психијатри кажу да је увек на неки начин повезан), као што је то у случају терористичких бомбаша самоубица, и уопште онда када је извршиоцу злочина немогуће запретити смисленом казном, пошто је он већ извршио на себи ону најтежу. Могли бисмо се, у овом контексту, присетити стихова: „Бој се оног ко је свик’о/ без големог мријет јада”. Прихваћене идеологије, од религије која забрањује самоубиство као највећи грех, до кантовског императива који намеће највишу дужност индивидуи да очува себе, инструментализоване су у очувању овог темеља сваког система. Сваки друштвени, полицијски, правни, идеолошки, државни систем, све до наднационалног глобализма почива на претпоставци о тежњи сваког појединца за самоочувањем. Уколико ова претпоставка падне, потпуно доследно може се разумети страх од тероризма као највеће претње савременом друштву. Атомске бомбе најмоћнијих ништа не вреде против самоубица и рат против тероризма мора се водити другим средствима.

За још једну илустрацију несналажења власти са аутоагресијом побринуо се и наш председник који је вероватно упао у замку омнипотенције, а за коју истраживачи кажу да је нужна за свакога након одређеног периода на врху власти, и то било које власти.Наиме, како су јавили медији, он је храбро отишао мечки на рупу, тј. ближе бомбама, у зграду председништва. Могуће је да је хтео да активира своје давно стечено знање из клиничке психологије и вештине преговарања са суицидалнима узимајући на тај начин хлеб онима који су за то едуковани и плаћени. У сваком случају, ово није био јефтин маркетиншки поен, како се одмах могло чути у јавности: ништа ту није било јефтино, узимајући у обзир макар то колико порески обвезници издвајају за функцију председника, и не очекују од њега да се бави мање плаћеним и далеко мање одговорним послом. Међутим, изнад свега, нико нема право да угрози председника, па ни он сам. Као да је аутоагресија очајника на једној провоцирала ризична, тј. аутоагресивна понашања на другој страни.

На крају, и у складу са наведеним, аутоагресија може да се исплати у борби против система више него агресија. Тако су демонстранти склоњени са централне раскрснице у Београду вероватно и зато што нису правилно проценили време и значај доласка потпредседника за свој протест; насупрот томе, штрајкачима глађу захтеви су испуњени.

неуропсихијатар