Актуелна светска криза озбиљно је уздрмала економски модел капитализма и владавину једног светског центра. Не верујем да сам неумерени оптимиста ако промене настале као последица глобалне кризе упоређујем с променама које су настајале рушењем Берлинског зида. Тада су се, рушењем једног ишчашеног друштвеног система и идеолошке поделе света, отварале перспективе демократије и новог светског поретка. Свет је одахнуо јер није морао више да живи у страху од идеолошке тираније и претњи хладним ратом. Међутим, тај период који је трајао око две деценије није оправдао сва очекивања. Он се на неки начин заглибио у неолибералном економском моделу капитализма и униполаризму у међународним односима. Зато је логично питање: У чему је битна разлика између претходног и садашњег преокрета? У томе што се у ранијем времену рушила неостаљинистичка идеологија и систем, док су сада на пропитивању капитализам, глобализам и демократија, ствари које су садашњост и будућност овог света. Показује се, наиме, да пропаст реалног социјализма није и „крај историје” и почетак лагодне егзистенције либералне демократије, по Фукојамином узору. У првом случају систем је одлазио у прошлост, у другом случају „генерални ремонт” услов је будућности постојећег. Истина, још се нису разбуктале расправе о томе шта би се све могло очекивати у будућности, али велика очекивања и надања у промене су ту.

Неко је с правом рекао да ово није ера промена већ промена ере. На видику су доиста крупне промене. Прво што пада у очи јесте да се све водеће светске силе, које су до јуче мислиле да могу саме да решавају своје и светске проблеме, сада обраћају једна другој за сарадњу,(Кина и САД, ЕУ тражи партнерску сарадњу са Русијом итд.). Увиђање да је узајамна помоћ и сарадња пут за излаз из кризе,а не надметање за светско господство, представља могући оквир за стварање једног другачијег светског поретка него што је био до сада.

Искидане су нити обнављања новог хладног рата. Принцип силе који се шепурио превентивним ратовима и двоструким стандардима губи престиж пред принципом споразумевања, дипломатије и толеранције (Клинтонова у Кини даје предност кооперацији над конфронтацијом), покопавају се рецидиви сукобљавања идеолошки подељеног света, нестаје свет уређиван из једног центра, рађа се полицентрична структура.

На дневном реду су рехабилитација и тржишта и либералне демократије. Свет се суочава са новим и старим идејама као одговором на питање како премостити кризу.

Највећа новина која даје замах новим идејама је економска међузависност света, највидљивија у односима САД и Кине, која потпуно анулира некадашње идеолошко непријатељство „капитализма и комунизма”. Питање је свакако да ли је то привремена појава, израз дубоке глобалне кризе или ће од тога остати и нешто трајније за будућност. У сваком случају, то је нешто што охрабрује,даје нове наде.

У западноевропским земљама либералног капитализма догађа се реактуализација Маркса и његовог ,,Капитала” у решавању актуелне светске кризе.У тим земљама Маркс је у ствари као противник бивао уважаван, никада ниподаштаваннити је био мета антикомунистичких кампања, као што се то догађало с његовим учењем у земљама бившег социјализма. Не мислим да смо на путу повратка марксизма на постоље светске идеологије,па ни на путу обнављања антикомунизма.Не мислим да су ишчезле разлике између капитализма и социјализма,посебно у области људских права,али мислим да ће се о свему томе моћи да расправља на цивилизованији начин него до сада.

Друга велика новина је у томе што се излаз из кризе не сагледава у ратовима или револуцијама. И тамо где се претпоставља замена капитализма неким облицима социјализма остаје се у границама мирног решења кризе. У срединама где се ништа није могло мењати без проливања крви друштвени реформатори изјављују: ,,Збогом оружје, добро дошла демократијо”. На идејном плану то је разлика између „комунисте” и „социјалдмократе”, између реалсоцијализма и демократског социјализма.

публициста