Молдавска „Придњестровска република” једна јетрака територије стегнута Дњестром и Украјином, и за разлику од остатка, настањена највећма Русима.Када се распао СССР, и Молдавија објавила независност у односу на Москву, Руси Придњестровља изјаснили су се за независност њиховог Тираспоља у односу на Кишињев. И од тог тренутка се живот Придњестровља, Молдавије и Русије заплиће у венац политички егзотичних, често противуречних, признатих или оспораваних чињеница.

Дабоме, вођен је прво рат. Али покушај Молдавије да покрајину врати под контролу силом пропао је. У Тираспољу је још била совјетска Четрнаеста армија. Прекаљени руски „Авганистанац” генерал Лебед послат је да угаси пожар и ствари у Молдавији лако су враћене под контролу – Москве.

Лебедов „мир” подразумевао је да су обе зараћене стране остале без понечег. Највеће ратно складиште на тлу Источне Европе ишчупано је из руку придњестровске мафије, која га се већ била докопала. Али Придњестровљу је зато остала „победа”, с обзиром на то да су Руси лако избацили молдавске „интервенционисте”. Река Дњестар добила је значај непризнате границе.

Једини потпуни добитник била је Русија, миротворац. Њене трупе, подстицане од бивших присилних савезница у Варшавском пакту да се повуку, једино су у Придњестровљу имале и позив и разлог да остану у функцији миротворних. Кишињев је, разуме се, више волео да је на дужности међународног полицајца неко други. Рецимо, Европљани. Али, то није више било изводљиво. За неког другог миротворца нису желели да чују придњестровски Руси. Руси су одржали референдум, изгласали независност и пријавили се Думи Русије у Москви захтевајући од ње да Придњестровље призна саставним делом Русије.

У Европи, криза је санирана шифром „5+2”, као једна од привремених („замрзнути конфликт”). Цифра „два” тицала се броја „пацијената” док је „петицом” одређен састав надзорног конзилијума (Русија, САД, ОЕБС, ЕУ и Украјина, придњестровски сусед).

У Кишињеву, на власти је Владимир Вароњин, комуниста. Придњестровску пак држи Игор Смирнов, апсолутни господар тамошњег живља. Широки састав конзилијума заварао је Вароњина. Грузија је била под Сакашвилијевим „ружама”. Кијев, сав на ногама и у „наранџастом” Јушченка (2005). Шефу Молдавије причинило се да заводљиве фрулице Брисела музицирају и њему самоме. Почео је да, као омађијан, лута за стазом молдавског „европског преображаја”.

Русији се то није допало. Вароњин је чак направио инцидент. Учинио је да се председник Путин безмало врати са аеродрома, где га је у Москви чекао авион већ спремљен за лет у Кишињев, јер Вароњин је обећао да ће потписати „Козаков план”, решење о Молдавији као заједници две републике. С потпуном самосталношћу Тираспоља, који се определио за руско војно присуство.

Буђење Вароњина из опчињености било је грубо. Прво је усред сезоне радова нестало нафте. Русија је затим одлучила да „из санитарних разлога” обустави увоз молдавског вина, воћа и пољопривредних производа. На крају, и прихват „непријављених” радника. У молдавским приликама, сличан рачун подразумева пад власти.

Између Кишињева и Москве нагло је прорадио телефон. Тако, није необична вест да је ове године Вароњиново пролеће наговештено новим политичким флертом, сада у Русији. За осам година, шеф Молдавије је свега два пута срео свог спаринг-партнера Смирнова, а тај други пут је њихово прво заједничко, у резиденцији председника Медведева, пре два дана у Барвихи.Вароњин и Смирнов штавише први пут су врло успешно комуницирали. Сагласили су се. Договорили су се да руска војска остане у Придњестровљу, без одређивања рока.Бринуће о одржавању мира док не буде договорено политичко решење. Вароњин је срећан. Придњестровље је изгубљено па изгубљено, али председник се враћа кући с педесет хиљада тона нафте,„руске помоћи Молдавији”. Таман за сезону, а прве недеље априла суи избори.