Гурбангули Бердимухамедов! Ово, за изговор можда мало рогобатно име релативно новог туркменског владара, из далеке централне Азије, обрело се од недавно као једно од главних тема у радним агендама европских политичара. Разлог су општа „ошамућеност гасом” и настојање Европе да пронађе где би се могао „забости” напајајући крај „Набука” – три хиљаде километара проводних цеви, чији би „издувни” вентил био скоро у срцу континента, у Аустрији.

Ствар с „Набуком” намеће се као хитна. Руси ће градити војно-поморску базу у Абхазији, покрајини која се (уз њихову помоћ) прогласила„независном” од Грузије. Облак од барута, сагорелог у рату за Јужну Осетију (у августу прошле године), указао је колико је заправо рањив грузијски коридор Европе из Каспија, „мимо Русије”. А на другој страни – кратко, али уверљиво смрзавање зависника од руског гаса у јануару потврдило је да је клопка и на постојећој траси двострука. Један вентил има и транзитна Украјина, не само Русија. С обзиром на то да ће се њен унутар-украјински раскол (Исток–Запад) продубљивати, очигледно је да Европљани „прикопчани уз Сибир” могу лако бити жртве и украјинских, а не само руских уцена.

У Будимпешти, план алтернативног гасовода изнет је недавно поново на сто и, гледано политички, једнодушно је одобрен. Ипак, без довољно надахнућа инвеститора, који би у пројекат требало да уложе осам милијарди долара. Разлог је што још нема гаса који би се „удувао” у „Набуко”.

Иран има гас. Међутим, на године и године пробоја кроз врлети америчко-иранског непријатељства. И кроз трње америчких односа с Русијом. Москва јесте објавила да је повукла „одлуку” о довлачењу „искандера” у Калињинград. Утире прилаз „ракетној кризи”, с поентом у евентуалном одустајању председника Обаме од Бушових ПРО, у Пољској и Чешкој. Уз много труда, при излазу из тог тунела могао би се можда указати и Иран. Рецимо – као тачка сагласности Вашингтона и Москве о ускраћивању Техерану нуклеарног оружја. Али има ли Русија интереса да се спор Ирана и Америке реши, ако је последица евентуалне деблокаде Техерана продаја иранског гаса Западу?

Европској „цеви”потребно је очигледно неко сигурније и много брже доступно лежиште, те отуд поглед Брисела ка Бердимухамедову. Шеф Туркмена „седи” на једном од највећих депозита гаса на свету. Уз то, приближно сваки трећи кубик „руског” гаса Европи црпи се у Туркменији, па би и евентуални „посао” Брисела директно с Ашхабадом вероватно имао двоструки ефекат – напунио би „Набуко”, аумањио би капацитет руске понуде. Последице овог другог надмашиле би значај енергетских и економских. Могле би у приличној мери паралисати „геополитичко оруђе” Москве.

Велике сложености таквог засад хипотетичког обрта свесне су све три стране, али нарочито Бердимухамедов. Претходни туркменски аутократа, недавно преминули Нијазов (2006), ретко би када напуштао Ашхабад, а ако би икуда одмицао, отискивао би се на пут до Кремља, где би његови прсти с брилијантима хватали перо, и потписивали обично већ спремљен „гасни” уговор.Бердимухамедов је посетио прошле године и Европу, Немачку и Аустрију, међутим, све време је с мислима „на кућу”. Прибојава се завере. Недавно је изненада удаљио у страну министра одбране, отпустио трећину владе и довео новог шефа нафтне компаније.

Рекло би се, Бердимухамедов је са својим, са свих страна траженим благом у неком великом искушењу. Свестан је да је манипулација гасом као и играње ватром, па хода по жици. Американцима је рекао, „има гаса довољно за све”(Шеврону 2007).О једном новом гасоводу затим се договорио с Русијом, а онда и о још једном, али с Кином. Да би на крају, и са Европом, потписао „меморандум о разумевању". Да ли је то превише туркменског гаса или превише брига невољникаБердимухамедова?