Сваку рецесију прате таласи отпуштања. Тако је одувек било, тако јесте, тако ће изгледа и убудуће бити. Невоља је у томе што се матрица отпуштања запослених (у свету и код нас) претерано релативизује, а затим по неком чудном аутоматизму и нормализује. Било како било, изгледа да се глобална забринутост због могућих дестабилизујућих ефеката масовних отпуштања (првенствено по капитал) постепено преноси и на локалне нивое. У тренутку кад се глобални талас отказа опасно надвио над Србијом огласио се њен председник изјавом да држава треба да се окрене одбрани радних места. Тадићева изјава охрабрује, али и отвара додатна питања на која би требало пружити недвосмислене одговоре. Може ли се, примера ради, данас у Србији спречити отпуштање запослених без претходно оствареног компромиса између капитала и рада? Може ли се успоставити истински компромис између капитала и рада без синдикалног јединства окренутог општем добру? Може ли се, с друге стране, остварити синдикално јединство без претходно регулисане радне и социјалне сфере? Могу ли се социјална и радна сфера темељно регулисати без посредујуће и пријатељске руке државе? Може ли се рука државе сматрати пријатељском уколико претходно није успела да раздвоји политичку од економске моћи? Може ли, најзад, уопште доћи до разграничења политичке и економске моћи без истовременог уклањања корупције и непотизма из самих државних темеља? Може ли се, дакле, нешто заиста учинити по питању одбране радних места у Србији? Може, уколико снажно засечемо у социјалну срж проблема!

Србија је друштво уоквирено незапосленошћу и радом за минималац! Србија је друштво које не пружа свима (који то хоће) могућност да раде. Србија је друштво у којем се запосленима непрестано маше шут картом испред носа! Србија је земља у којој несигурно радно место поприма контуре нормалне и саморазумљиве друштвене појаве! Србија је радом на властитој периферизацији у старту минирала било какав покушај остваривања истинског компромиса између капитала и рада. Може ли се колективни уговор о раду, који су склопили синдикати и послодавци, озбиљно спроводити у пракси када су законске одредбе толико растегљиве да послодавцима омогућавају слободну интерпретацију истих, често на штету запослених. Примера ради, члан 179. Закона о раду даје могућност послодавцу да запосленом уручи отказ на основу објективних, али и субјективних процена (уколико дође до смањења обима посла или уколико је незадовољан понашањем запосленог). Незгода је у томе што се процене послодаваца каткад темеље на личним каприцима од чијег деструктивног дејства запослене може заштитити једино пријатељска рука државе. Држава,међутим, својим кооперативним немешањем у тржишне активности само подгрева атмосферу у којој се послодавци осећају потпуно неспутани у флексибилном надмудривању запослених. Ако се томе дода слаба ефикасност инспекције рада на терену, односно усредсређеност правосудних органа на неуобичајено спора решавања ионако малог броја радничких пријава против неодговорних послодаваца, онда не треба претерано да чуди због чега се мобинг врло добро запатио на овим просторима.

Како људи у Србији могу имати осећај сигурности и самопоштовања када се налазе на двострукој ветрометини? Продувавају их локални ветрови партитократије, непотизма, корупције, незапослености, отказа, кредитне зависности, али и глобални рецесиони ветрови који додатно стварају свеопшти осећај несигурности. Може ли се у таквим околностима говорити о једнаким шансама и могућностима да се посао задржи, односно добије? Може ли се, примера ради, говорити о фер старту када главне канале узлазне покретљивости представљају родбинске, односно партијске везе? Може ли се, на крају крајева, говорити о очувању радних места када је државна стратегија привлачења мобилног капитала посредно повезана са редуковањем истих? Може ли се?

социолог