Са прилично великим закашњењем и неочекивано јавност Србије са највишег места обавештена је да нам од пролећа ове године предстоји суочавање са разорном економском кризом. Шта се то за кратко време променило када су се само пре неколико месеци два потпредседника српске владе скоро утркивала у изјавама да ће због мудре економске политике Србија бити поштеђена кризе. Наравно, није то једина лоша процена, јер годинама живимо у виртуелној стварности, у којој се статистичка методологија мења и прилагођава, а стварни резултати приказују много бољим него што заиста јесу. И као што „крчаг иде на воду, док не пукне”, пукао је и амерички сан, а са њим је испливало болно и трауматично сазнање да и Србија мора да плати цену погрешног концепта развоја.

Прекид социјалног дијалога и најављени протести радника израз су ширег незадовољства, које знатно превазилази проблеме у вези са применом Општег колективног уговора. Биће да је раднике издало стрпљење и да више не верују никоме, па ни празним предизборним обећањима. Из дана у дан економски положај, права и социјална заштита радника су све слабији, а тајкуни, политичке врхушке и неформални центри постају све моћнији. Несразмерна и неправедна подела власти између богатих и сиромашних постаје непремостива кочница друштвеног напретка. У исто време, непримерен развој услуга и запостављање развоја индустрије и пољопривреде најозбиљније су препреке будућем економском просперитету Србије. Не искључујући позитиван ефекат добро одмерених мера економске политике, убеђен сам да без озбиљније и реалне редистрибуције друштвене моћи и убрзаног развоја извозно оријентисане индустрије и пољопривреде неће бити скоријег изласка из дубоке економске кризе.

Редистрибуција друштвене моћи подразумева њену праведнију поделу међу најважнијим актерима српског друштва, поштенију расподелу остварених резултата, побољшање и гарантовање радничких права, бољу социјалну заштиту и брже подизање реалног животног стандарда становништва. Остварење ових циљева значи прихватање основних начела владавине већине европских партија такозване умерене левице. У фокусу њихове активности је раст благостања укупног становништва земље, што подразумева и изградњу капитализма и постојање крупних капиталиста, али и остварење врло широких права радничке класе, као и битно поправљање њиховог економског положаја растом реалних најамнина. Опште благостање и друштвена кохезија, односно минимизирање друштвених конфликата и избегавање непотребног расипања веома скупе друштвене енергије темељи су европског стила живота. Демократичност европских земаља огледа се у заштити и поштовању интереса мањинских група, па и сваког појединаца. Насупрот њима, у Србији је данас на сцени дивљи предаторски капитализам 19. века. Актуелна („левичарска”) влада је скројена по мери тајкуна, чији моћ и богатство нису резултат визионарства и личних менаџерских способности, већ колаборације са Милошевићевом, али и са свим потоњим властима.

Најдинамичнији развој већине земаља света остварен је интензивном индустријализацијом. Индустрија је и Србију извукла из круга најнеразвијенијих земаља Европе, али је због кризе деведесетих, као и због погрешних транзиционих претпоставки, у последњој деценији практично доживела колапс. Истовремено, актуелни модел привредног развоја (услуге и врло висок увоз), због хроничне зависности и отежаног приступа страним средствима плаћања, неће, барем у наредне две године, моћи да обезбеди позитивне годишње стопе раста БДП-а.

Дугорочно посматрано, извоз је једина нада. Али шта извозити када су најзначајнији српски извозни капацитети ликвидирани или су у рукама странаца, који суверено одлучују да ли им се више исплати, на пример, да производе гвожђе у Србији или Словачкој (USS STEEL).

Грешке блиске прошлости треба исправљати пре него што буде сувише доцкан. Мора се почети од нуле, поновном изградњом индустријских капацитета виших фаза прераде, чије производе, да би нашли своје место на светском тржишту, мора активно да подржи индустријска политика, коју Србија данас практично нема.

Професор на Економском факултетуу Београду