Град против мачеће мафије

Сви који воле Нови Сад, део те љубави дугују и Дунавском парку у коме се на 33 ара зелени 760 стабала. На овом месту је до 1895. године био лиман, забарени рукавац Дунава, обрастао трском, настањен комарцима и жабама. Данас то је место на коме велика већина људи поштује додир града са природом, где се деца упознају са лабудовима и паткама, на чијим улазима се, међу мноштвом обичних, могу видети и необично лепе мачке, чије крзно као да потврђује причу о њиховом пореклу. Наводно, те власнице свиленкастог крзна потомци су руских плавих мачака, које је ко зна ко и ко зна кад оставио у парку да се брину о себи и о свом потомству. Необично достојанственог држања, оне су део парка, готово као храст лужњак, а ништа мање него лабудови у језеру, јежеви у трави и однедавно постављена, одвећ китњаста салетла.

Док је Ида Сабо, револуционарка и носилац Ордена за храброст, и те суботе хранила мачке „племићког” порекла, из грмља, усред Дунавског парка, искочи крупан мушкарац четрдесетих година. Претпоставивши да је реч о наоружаном бандиту, зачуђујуће витална партизанка га снажно удари ташном по глави. „Ја сам инспектор, ја сам инспектор”, завапио је изненађени препадач, стискајући чврсто фотоапарат. „Ма какав инспектор. Из шуме искачу ил’ партизани ил’ лопови, а ја знам да партизана већ одавно нема”, рече другарица Сабо, ослањајући се на своје животно искуство дуго 94 године. Ни слутила није да ће пар месеци касније уследити оптужница против ње за припадништво мачећој мафији. Елем, када је инспектор успоставио ауторитет над организаторком устанка из 1941. године спремно је издекламовао да је храњење животиња на јавним површинама у супротности са одлукама градске управе. Те да је сходно томе почињен прекршај, који с обзиром на тежину и дрскост којом је изведен, заслужује санкцију у виду мандатне новчане казне или одласка у затвор. Немајући да плати казну на лицу места, некадашња чланица разних председништава и носилац Ордена заслуга за народ са златном звездом, пружајући уместо отпора, личну карту поносно рече: „Овде можете видети да сам рођена 6. јула 1915. године. Оно што нећете видети је да сам лежала у многим затворима оног времена. И под краљем и под фашистима. И то за озбиљне ствари. Нека пробам и мачећи затвор код Бориса Тадића”. Таман када су многобројни потомци поносне бакице помислили да је ова симпатична епизода дело неког ситног преваранта који уместо да отима ташне времешним госпођама, долази до њиховог новца на елегантнији начин, стигао је позив од судије за прекршаје у поступку који ће остати познат као „Град Нови Сад против мачеће мафије”.

Да ли неко спори да се градске одлуке морају поштовати? Не, никако. Да ли неко мисли да заслужне грађане треба ставити ван домашаја закона. Напротив, тек за њих закон треба да важи. Управо зато, другарица Сабо и очекује да одговара и да јој се одмери правична казна. То што ће она, као прави револуционар, да настави са својом хранитељском мисијом, нека буде предмет даље пажње инспекцијских органа. На крају, остаје крајње отужан утисак о немоћи комуналне инспекције, а пре свега градских отаца. Није овде реч о томе да су улице око парка затрпане скупоценим аутомобилима који су преплавили зелене површине. Нити о томе да је све оно што је Новосађанима у парку трајно забрањено, без икаквих ограничења допуштено посетиоцима Егзита, укључујући заузимање травнатих површина и мултикултурално запишавање Дунавског парка. Овде је реч о озбиљнијим стварима. О слабости да се удари тамо где треба и где се мора ударити. Све са намером да Нови Сад поврати репутацију урбаног града са јасно утврђеним правилима игре. Док се не нађе или се не препозна функцији дорастао политичар, остаје (фото)пуцање на Иду Сабо. То је лак задатак, јер она сваке суботе и даље држи час у Дунавском парку.

Политиколог из Новог Сада