Хрватске „тајне” потернице

Недавно је у Хрватској ухапшен још један припадник некадашњих оружаних снага Републике Српске Крајине. Ради се о Чедомиру Јовићу, који је оптужен зато што није спречио своје потчињене да злостављају и убију једног човека. Јовић није ухапшен у некој спектакуларној и планираној акцији хрватске полиције, већ је рутински задржан, а затим лишен слободе на граничном прелазу између Србије и Хрватске, када није ни слутио да се налази на потерници.

Ради се о већ дугогодишњој устаљеној пракси Хрватске, за коју постоје јасне индиције да представља вид својеврсног „армирања” остварених резултата највећег етничког чишћења после Другог светског рата, када је нова хрватска држава не само поново (након крваве геноцидне епохе тзв. НДХ) остварила свој „хиљадугодишњи” сан о независности, већ је и успела у свом „повијесном” циљу да број Срба, као својеврсних реметилачких фактора хрватске државности, сведе на „подношљиву меру”.

Да је злосрећни Јовић помислио да постоји и најмања могућност да га у Хрватској оптужују за било које кривично дело, сигурно не би путовао у Хрватску. Он је очигледно веровао у своју невиност. Можда је био и опрезан у разумној мери, те покушао да у контакту са државним органима Србије провери није ли можда на некој хрватској потерници. Ако је то и учинио, то му није користило, јер Хрватска развија у праву до сада углавном непознату праксу тајних потерница.

Ухапшени Србин се, изгледа, не оптужује да је лично „својим рукама” учинио било који злочин, већ се терети за „пропуштање” спречавања кривичног дела својих потчињених. Оптужен је по основу командне одговорности, која је врло специфичан институт кривичног права, који се у неким својим облицима, иако то формално није, блиско граничи с објективном одговорношћу. И наше законодавство познаје такав облик одговорности, али као посебно кривично дело пропуштања, слично као што такво дело постоји и у другим државама. У Хрватској такође постоји могућност да се „командно” одговара, али је симптоматично да се на такву одговорност позивају лица која се терете за злочине из деведесетих година, у време када по тадашњем хрватском закону није било могуће да се неко гони за командну одговорност, која није постојала ни у Кривичном закону некадашње СФРЈ. Ради се о ретроактивној примени кривичног закона, што је супротно начелу законитости. Ретроактивно дејство кривичног закона је формално забрањено и бројним међународним правним актима, између осталог и Европском конвенцијом о људским правима и основним слободама.

Иако би формално било могуће директно применити обавезујући међународни пропис, тиме се не може решити проблем ретроактивног позивања на командну одговорност, јер начело законитости у кривичном праву традиционално гласи: Nullum crimen, nulla poena sine lege, тј. „нема кривичног дела, нити казне, без закона”. Тиме што је у одређеном међународном правном акту дефинисана командна одговорност и одређени њени облици није створена могућност за директну примену такве норме у кривичном поступку, јер она не садржи и казну. То би било, на пример, као када би законодавац у домаћем правном систему грешком само дефинисао одређено кривично дело, а потом „заборавио” да пропише и одговарајућу казну. Тада не би постојала могућност да неко одговара за такво „дефектно” кривично дело.

Наша држава би морала врло енергично да инсистира на томе да Хрватска јавно објави које наше држављане или избеглице у Србији и за која наводно учињена кривична дела оптужује, јер у противном ти људи практично никада не могу „имати мира”. Не треба заборавити да државни органи Србије поседују огромну архиву с бројним документима, изјавама сведока и материјалним доказима о тешким кривичним делима учињеним против Срба током грађанског рата у Хрватској. Према универзалном принципу важења кривичног законодавства, Кривични законик Србије се и у овим случајевима може примењивати, а окривљени за таква кривична дела се могу кривично гонити у Србији. Формално гледано, многи држављани Хрватске би се, ако би у нашој држави започели одређени поступци, могли наћи на српским потерницама, без обзира на то што су кривична дела махом учињена ван територије Србије. Никоме наравно, није потребан неки нови рат, па макар то био и „рат потерницама”, али је крајње време да Хрватска прекине са антицивилизацијском праксом „тајних” оптужби.

Професор Правног факултета у Београду