Овај месец нам је прошао у вишеструким изливима мржње. Ако је Бог подарио смех само човеку, хијени и Тарзановом Чити, мржња је човеков ексклузивни изум. Кажем изум, јер је мржња углавном планирана и коoрдинисана. Како да поверујемо да су неки момци, онако из чиста мира, по овој цичи зими путовали из града у град и чекали на мразу у заседи, како би напали хрватска возила, полупали их и запалили и претукли неке навијаче хрватске рукометне репрезентације. Шачица хулигана!?

Е, та шачица је у чврстој шаци неких политичара или неких криминалаца, свеједно. Полиција не умирује њих, него нас оптимистичним саопштењима, у која ни сама не верује. Дакле, није у питању само мржња. И није у питању само навијање. Да и не говорим о оном већ званично названом идиоту, који је онеспособио нашег рукометаша.

Да ли је онај текст Николаидиса само неуспешан литерарни излет Грка, због којег се Рига од Фере преврће у гробу? Чим писац пристане на државну апанажу, он више није само писац. Он је упрегнут у неку политичку опцију. А која је то опција, види се из имена његовог послодавца, који од лектире највише воли Секулу Дрљевића.

Дакле, Николаидис обавља нечији посао, пишући тај памфлет, са неуспешним покушајем духовитости, како би имао сатиру као алиби. Људи, па онда је Гебелс био један од највећих сатиричара. Е, тај проглас циљане и безосећајне мржње је изазвао велику мржњу код нас. Тако је страдао један успешни управник библиотеке, јер се залагао за слободу мисли. Није му требало толико замерити његов неопрез. Мржња рађа мржњу, па је поменути памфлет доживљен малтене као проглас „Коначног решења” за Србе. А ту је, зна се, полиција да хапси, ако треба и да бије.

Кад поменух „коначно решење”, мржња је обележила и помен жртвама новосадске рације. Можда би било и гушања угледних званица да нису реаговали ошишани момци, са маскирним панталонама испод мантија. Поново се појавила мржња испод дунавског леда.

Планирано ширење мржње је у пуном замаху у овим предизборним кампањама. Опозиција сатанизује власт на најпогрднији начин, а власт не остаје дужна. Додуше, софистицирано уз познату логистику. Није чудо што млади од те мржње беже из земље.

Срећом, Јово Капичић је решио да остане у Србији, у Београду.