Posle Cezarovog političkog (samo)ubistva, vlast u našem senatu preuzeo je trijumvirat Vučić–Dačić–Dinkić, s tim što je ovaj prvi jednakiji od druge dvojice. I umesto da u drugoj posttraumatičnoj deceniji zavlada bilo kakav mir, počeo je rat u skupštini. A počele su i Olimpijske igre, kada prestaju svi ratovi. Ali mi smo bili uvek mimo sveta. Šešeljizam se vratio u skupštinu, iako tamo nema više radikala. Primitivni trijumfalizam protiv blaziranog demokratizma. Neopravdano pobednik protiv opravdano poraženog. I umesto da se pobednici uče na greškama poraženih, oni se vraćaju decenije unazad i rade ono zbog čega su nazvani večitim gubitnicima. Tako je to, navika je druga priroda.

Toma Nikolić je pametno uradio. Pustio je ove njegove da se valjaju u blatu, a on dostojanstveno otišao kod engleske kraljice na čaj. Doduše, engleski, ne ruski. Problem će nastati ako mu se dopadne uloga britanskog suverena, pa počne i u Srbiji da izigrava englesku kraljicu. To jest, da se ne meša ni u šta i da se pravi Englez. Već je počeo da uči engleski. Ali, nadam se, znaće on sa svima njima, pa i sa Vučićem, koji je izašao iz Tominog bajčetinskog gunja i evo ga već izviruje iz Tominog mongomerija. Uostalom, zar se u Šumadiji nije oduvek znalo ko je gazda u kući.

Kad se strasti smire, kad se vidi da ovi nisu toliko pobedili koliko su oni drugi izgubili, počeće, valjda, normalan dijalog u skupštini. Da se zabavimo o sopstvenom jadu, što kažu braća Crnogorci koji našu ljubav ovog leta naplaćuju u evrima. S druge strane, većina sirotih Srba hrli kuda nego u sirotu Grčku. Tamo se osećaju kao kod kuće. Oni sa Crnogorskog primorja možda će se vraćati već autoputem, jer Velja Ilić nikad ne sedi skrštenih ruku. To bar novinari znaju.

Iako je vrućina, zebem. Zebem jer vlada počinje da radi punim kapacitetom. Dosad je nekako i išlo.

Zaboravićemo i ovaj jul i svi ćemo se naći u ulozi avgusta.