Pričam onako kako mi je pričao, ovih dana, mladi seljak i ugledni farmer iz jednog sela kraj Gornjeg Milanovca. Nemojte tražiti da kažem njegovo ime i prezime – koštalo bi ga to mnogo skuplje nego što ga je već koštalo. U stvari, prepričavam trudeći se da ništa niti dodam niti šta oduzmem od njegove priče.

– Preskočiću – kaže mi neveseli čovek – kako je počelo i kako je došlo do toga da moj jednogodišnji sin, jedinče u roditelja, za sada, moradne pod hirurški skalpel. Predstoji operacija ozbiljna, ne znam kud udaram glavom, valja mi s makanjom u Beograd. Čuo sam da sve valja „podmazati”, da tako lakše ide.

I tako se, jednog dana, nađem u državnoj klinici sa balonom domaće prepečenice. (Znam kojoj, ali iz istog, gorenavedenog razloga ne mogu vam reći – prim. B. L.). Pitam se da li će biti dovoljno, a ne smem nikoga da pitam da li još šta treba i koliko treba. Srećom, nisam ni morao, hirurg mi je olakšao muku: „Balon spusti ovde, a ako ima još šta, evo fioke u mom stolu. Ja odoh, vratiću se za pet minuta.” Ostah sam u kancelariji. Okrećem se oko sebe, a kancelarija oko mene. Šta ću! Spustim balon i prekrijem ga jednim belim mantilom sa čiviluka, da se ne vidi. Otvorim fioku i spustim u nju 400 evra, pa je zatvorim. Ne bi dugo, vrati se hirurg. Otvori fioku, prebroja pare, stavi ih u džep i reče, kao uzgred: „Videćemo kad možemo da zakažemo operaciju.” Meni se žuri, mališan je u teškom stanju. To „videćemo” može da potraje mesec ili više. Brzo mislim i brzo zaključih šta mi je činiti. Izvadim još 200 evra i „tutnem” mu u džep. „Dovedi ga u ponedeljak, odmah ću ga operisati”, odobrovolji se čika doktor.

Dobro je, pogodih „tarifu” – pomislim i, uz svu svoju muku, težu od vodeničkog kamena, odahnuh i raspoložih se. Bio je petak, brzo će operacija.

novinar i pisac