U tekstu „’Nabuko’ protiv ’Južnog toka’” (6. 8. 2009) Miša Đurković slikovito daje geostrateško tumačenje pozicioniranja dobavljača gasa po Evropi. Pošto je svaka geostrateška ideja, koja pretenduje da ne ostane samo u području špekulativnog, praćena odgovarajućim arsenalom oružja sa bojevom municijom, od izuzetne važnosti je u analizama otići i korak dalje – ka definisanju pozicije Srbije unutar tektonskih promena na energetskoj mapi Evrope. U kakve smo sve igre upleteni, kako se u njima snalazimo i kakve posledice to može proizvesti po dugoročnu energetsku stabilnost Srbije? Jesmo li svesni kojom količinom obmana je sve to obavijeno? Naročito obmana koje se daju prepoznati, ali ih se ipak ne odričemo, jer razgradnja vodi ka rušenju kula od karata i pomaljanju neprijatnih istina.

Naša javnost se, na primer, silno uskomešala kad je „procurila” vest da će sedište rusko-srpske firme, koja treba da upravlja delom „Južnog toka” kroz Srbiju, biti, ni manje ni više, nego u Švajcarskoj (sa svim pripadajućim zakonskim nadležnostima i porezima). Usledile su opravdavajuće izjave kako je to odluka ruske strane kao većinskog akcionara, protiv koje mi ne možemo, ali za koju spremamo efikasne začkoljice kojima ćemo ublažiti nepovoljne efekte. A, već ranije smo, prilikom potpisivanja „Osnovnih uslova za osnovni sporazum o saradnji”, prihvatili klauzulu u kojoj se jasno kaže da će ruska i srpska strana formirati „zajedničko preduzeće prema zakonima Švajcarske”! Zašto se onda tako silno „iznenađujemo” i naknadno „smišljamo” mere kojima ćemo zaštititi naše interese, ako ne kao posledicu razotkrivanja jedne od mnogobrojnih (samo)obmana?

Poznati ruski konsultant za energetiku Mihail Krutihin je svojevremeno izneo sumnje u realnost izgradnje gasovoda „Južni tok”. Tvrdio je da je taj projekat sličan nekim drugim političkim idejama i da u doglednoj budućnosti „Gasprom” neće toliko povećati proizvodnju gasa da bi mu bio potreban novi gasovod za transport u Evropu. U tu izjavu se savršeno uklapa i činjenica da za „Južni tok” još uvek nije urađena studija izvodljivosti. Svako ko se bavi ozbiljnim biznisom zna da se razgovori pre izrade odgovarajućih analiza (u ovom slučaju: kojom će trasom ići, kolika je cena gradnje i kakvi su krajnji ekonomski efekti) mogu zapisivati i potpisivati pod različitim nazivima, ali da suštinski nemaju težinu veću od običnog „pisma o namerama”. Južni tok je još uvek samo rezervna futuristička varijanta, koja ima dodatni praktični cilj da „plaši” ukrajinsku (i evropsku) stranu tokom pregovora o novim uslovima transporta kroz postojeći glavni gasovod. I, što se tiče Srbije, da pospeši kupovinu NIS-a. Činjenica je da za poduhvat zvani „Južni tok”, na ime garancija, do danas nije položen ni jedan jedini cent. A barata se sa enormnim sumama novca potrebnim za njegovu pripremu i realizaciju. Da li je, pri tom, bilo ko sa naše strane, bilo gde i bilo kad, izašao u javnost sa, bar, približnim iznosima novca kojima je država Srbija obavezna da podrži jedan takav projekat?

Kod nas je sve počelo kad je prodaju NIS-a trebalo uviti u što šareniji omot tzv. vezanog posla. Pomenuti vezani posao (NIS, gasovod, skladište) činio se idealnim da ublaži kritike zbog prodaje NIS-a direktnom nagodbom, a ne tenderom. Posebno što je kupcu NIS-a dopušteno da u slučaju raskida ugovora (do 2012.) kupljene akcije vrati državi Srbiji i uloženi novac uzme nazad, što predstavlja zaista nesvakidašnju mogućnost bezbolnog izlaska iz posla. Jer, raskid ugovora može biti obavljen „bez obzira na bilo šta što u ovom ugovoru ukazuje na suprotno” i bez naknadnih potraživanja „uključujući tu i zahtev za kompenzaciju po bilo kom osnovu” (znači i za do tad ostvarene profite). Najavljeno oslobađanje od viška zaposlenih direktno je vezano za klauzulu o raskidu i biće svojevrstan test i za menadžment i za sindikat NIS-a. Što se tiče podzemnog skladišta gasa, u ovom momentu nije poznata konačna verzija ugovora o osnivanju zajedničkog preduzeća za tu delatnost. Biće interesantno videti kako je rešen problem zajedničkog ulaganja, odnosno, kako će biti materijalizovan očekivani vlasnički odnos od 51 prema 49 posto za rusku stranu. Još će biti interesantnije videti kako je u praksi sprovedena limitirajuća klauzula iz osnovnog međudržavnog sporazuma Srbije i Ruske Federacije, po kojoj pravo na korišćenje podzemnog skladišta gasa (i gasovoda „Južni tok”) pripada „ruskim učesnicima”. Znači, ruskim partnerima u novoosnovanim namenskim preduzećima, a ne vlasnicima tih preduzeća shodno udelu u vlasništvu.

Nikad glavni problem nije u tome šta sve druga strana pokušava da prigrabi za sebe. Ključni problem je uvek u tome kako mi štitimo sopstvene interese.

konsultant za poslovne rizike i krize