Početak promene organizacije sudova i izbor sudija kao da su mnoge kod nas iznenadili, pa se stiče utisak da je jedan deo političara, sudija i tužilaca, a i dobar deo građana, očekivao da se s reformom zastane do „boljih vremena”.

Nacionalnom strategijom reforme pravosuđa kao polazna načela definisani su: 1. nezavisnost; 2. jasnost; 3. odgovornost i 4. efikasnost sudskog sistema, ali početak reforme je doneo ozbiljne i vrlo opravdane kritike.

U skladu s načelom nezavisnosti, odgovornost za upravljanje sudskim sistemom preuzeo je Visoki savet sudstva, kao garant nezavisnosti i samostalnosti sudova i sudija. On je radio kao rukovodeći i nadzorni organ sudskog sistema, ali sve vreme nije bio sastavljen na način koji je u skladu sa Ustavom i zakonom. Neko će reći da ni Ustavni sud nije kompletan, a ipak radi i donosi odluke. Iako je ovo istina, treba reći da Ustavni sud kao jedan od atributa državnog imperijuma može da funkcioniše i u nepotpunom sastavu, a Visoki savet sudstva nema takvo ustavno i pravno utemeljenje. On svoje odluke donosi prostom većinom, osim odluka koje se odnose na izbor, napredovanje, premeštaj, odgovornost, materijalni položaj i prestanak sudske funkcije. Tada za pravno valjanu odluku treba obezbediti osam glasova članova Visokog saveta.

Da li je tako rađeno pri donošenju odluka prošlog decembra? Verovatno da, a možda – malčice – i ne. Jer teško je inače objasniti da se bira za nosioca sudske funkcije preminulo lice. Kako ta činjenica nije bila poznata članu Visokog saveta koji je funkcionalno trebalo za nju da zna? Ako su ponekad i pomalo korišćene i usluge drugih organa republičke uprave, da bi odluka bila što čestitija, kako je moguće da to niko nije konstatovao?

Nacionalna strategija obavezuje da se odluka Visokog saveta dostavlja učesniku izbora, sa mogućnošću da se u tom slučaju koristi žalba, kao pravni lek o kome odlučuje Ustavni sud Srbije. Iako je prošlo mesec dana niko od dosadašnjih sudija još nije dobio ovakvu odluku sa poukom o pravnom leku.

Ukoliko je proces imenovanja i izbor sudija u funkciji institucionalne i individualne nezavisnosti sudskog sistema, on mora biti naglašeno javan. Time se svom silinom opire političkim pritiscima, zastrašivanjima i iznenadnim razrešenjima. Sumnja da je ceo proces izbora nosilaca sudskih (i javno tužilačkih) funkcija bio obavijen oznakom „državne tajne”, neotklonjivo dovodi u sumnju povredu načela javnosti u radu.

Članovi Visokog saveta i veća stekli su mogućnost da svoj posao nastave u višim sudskim instancama (u odnosu na one iz kojih su „birani”), bez prolaska kroz svojevrsnu katarzu, kao njihove kolege. Završili su posao koji je bio nužan i koji je nesporno celishodan, ali posledice koje nastupaju njih lično neće dotaknuti. Posledice su, međutim, dodirnule i one za koje bilo ko teško može da pronađe razloge zašto nisu reizabrani. Javnost podrazumeva elementarno predočavanje činjenica zbog čega neko posle tri i više decenija nije podoban za posao koji je radio. Ti ljudi to zaslužuju i taj odgovor moraju dobiti što pre.

Osnovno pitanje jeste – hoće li naše pravosuđe biti efikasnije? Merljivi parametri nagoveštavaju negativan odgovor, ali nas iskustvo uči da i kada nam spasa nema – moramo uspeti.

Uostalom: ,,Kakvim sudom sudite, onakvim će vam suditi” (Jevanđelje po Mateju 7,2).

doktor pravnih nauka