Почетак промене организације судова и избор судија као да су многе код нас изненадили, па се стиче утисак да је један део политичара, судија и тужилаца, а и добар део грађана, очекивао да се с реформом застане до „бољих времена”.

Националном стратегијом реформе правосуђа као полазна начела дефинисани су: 1. независност; 2. јасност; 3. одговорност и 4. ефикасност судског система, али почетак реформе је донео озбиљне и врло оправдане критике.

У складу с начелом независности, одговорност за управљање судским системом преузео је Високи савет судства, као гарант независности и самосталности судова и судија. Oн је радио као руководећи и надзорни орган судског система, али све време није био састављен на начин који је у складу са Уставом и законом. Неко ће рећи да ни Уставни суд није комплетан, а ипак ради и доноси одлуке. Иако је ово истина, треба рећи да Уставни суд као један од атрибута државног империјума може да функционише и у непотпуном саставу, а Високи савет судства нема такво уставно и правно утемељење. Он своје одлуке доноси простом већином, осим одлука које се односе на избор, напредовање, премештај, одговорност, материјални положај и престанак судске функције. Тада за правно ваљану одлуку треба обезбедити осам гласова чланова Високог савета.

Да ли је тако рађено при доношењу одлука прошлог децембра? Вероватно да, а можда – малчице – и не. Јер тешко је иначе објаснити да се бира за носиоца судске функције преминуло лице. Како та чињеница није била позната члану Високог савета који је функционално требало за њу да зна? Ако су понекад и помало коришћене и услуге других органа републичке управе, да би одлука била што честитија, како је могуће да то нико није констатовао?

Национална стратегија обавезује да се одлука Високог савета доставља учеснику избора, са могућношћу да се у том случају користи жалба, као правни лек о коме одлучује Уставни суд Србије. Иако је прошло месец дана нико од досадашњих судија још није добио овакву одлуку са поуком о правном леку.

Уколико је процес именовања и избор судија у функцији институционалне и индивидуалне независности судског система, он мора бити наглашено јаван. Тиме се свом силином опире политичким притисцима, застрашивањима и изненадним разрешењима. Сумња да је цео процес избора носилаца судских (и јавно тужилачких) функција био обавијен ознаком „државне тајне”, неотклоњиво доводи у сумњу повреду начела јавности у раду.

Чланови Високог савета и већа стекли су могућност да свој посао наставе у вишим судским инстанцама (у односу на оне из којих су „бирани”), без проласка кроз својеврсну катарзу, као њихове колеге. Завршили су посао који је био нужан и који је неспорно целисходан, али последице које наступају њих лично неће дотакнути. Последице су, међутим, додирнуле и оне за које било ко тешко може да пронађе разлоге зашто нису реизабрани. Јавност подразумева елементарно предочавање чињеница због чега неко после три и више деценија није подобан за посао који је радио. Ти људи то заслужују и тај одговор морају добити што пре.

Основно питање јесте – хоће ли наше правосуђе бити ефикасније? Мерљиви параметри наговештавају негативан одговор, али нас искуство учи да и када нам спаса нема – морамо успети.

Уосталом: ,,Каквим судом судите, онаквим ће вам судити” (Јеванђеље по Матеју 7,2).

доктор правних наука