Карл Попер и Први светски рат

У својој интелектуалној биографији (Трагање без краја, 1975), професор филозофије и теорије сазнања у Лондону, Карл Попер (рођен у Бечу 1902, умро у Енглеској 1994) говорио је, поред осталог, о свом детињству, а и о околностима одрастања.

Био је либералних политичких опредељења са видном критичком настројеношћу према филозофијама и политичким становиштима Хегела и Маркса, као и бечкога неопозитивизма. Као дечак са својих 12 година друговао је са присталицама Ернста Маха и Вилхелма Оствалда.

У томе кругу упознао је извесног Арнта, чије политичке погледе није одобравао Поперов отац – Симон Зигмунд. Но, било је безуспешно одвојити сина Карла од утицаја Маховог кружока. Карл Попер је са Арнтом и члановима кружока окупљених око Маха и Оствалда – а  звали су се „монистима“ – био на једном излету. Попер је тај скуп овако описао:

„28. јун 1914. Предвече, кад смо се приближили предграђу Беча, чули смо да је надвојвода Франц Фердинанд, аустријски престолонаследник, убијен у Сарајеву. Отприлике недељу дана касније, мајка је мене и моје две сестре повела на летњи распуст у Алтози, сеоце недалеко од Салцбурга. И ту сам, на свој дванаести рођендан, примио од оца писмо у којем ме обавештава да му је жао што не може да присуствује моме рођендану.”

Писмо је завршио речима: „...јер је, на жалост, избио рат (denn es ist leider Krieg).” Пошто је то писмо стигло на дан фактичког објављивања рата између Аустроугарске и Србије, чини се да је отац унапред увиђао да је рат неизбежан. Иначе, Карлов отац, доктор права, радио је као адвокат и правни заступник.

Касније се Карл Попер присетио још неких детаља. По избијању рата завладала је, вели, „заглушујућа бука патриотизма по целој земљи, у којој су учествовали чак и неки чланови нашег, рату сасвим несклоног кружока”, а насупрот њима, мој „отац (Симон Зигмунд), беше тужан и депримиран”. Једном речи, било је много тога што је узнемиравало младог Попера?

Покушао је да разуме како је било могућно да су одједном чланови кружока, монисти – могли подржавати рат?! И ево његовог одговара.

„Касније сам се често присећао ових дана. Пре рата многи чланови нашег кружока расправљали су о политичким теоријама, које беху сасвим пацифистичке или су се веома критички односиле према постојећем поретку, према савезу Аустрије и Немачке и експанзионистичкој политици Аустрије на Балкану, нарочито према Србији. Био сам пренеражен чињеницом да су они одједном могли да постану заговорници управо такве политике.” (Сва подвлачења су моја.)

У овој аутобиографској исповести Карла Попера занимљиво је његово описивање атмосфере која је владала у школи тих дана када је рат отпочео, а затим анализа пропагандне машинерије с циљем да се оптужи Србија да је она „објавила рат Аустрији”!

Тешко је не уочити како ће сходно истој пропагандној материци Србија и у потоњој историји једнако бити сатанизована! У наставку књиге, готово у исповедном тону, Карл Попер бележи и следеће.

Од почетка рата, „за неколико недеља, под утицајем ратне машинерије у мојој школи, постао сам помало заражен свеопштим расположењем.

У јесен 1914. написао сам шашаву песму Слављење мира, у којој се изражава претпоставка да су Аустријанци и Немци с успехом одбили напад (тада сам веровао да смо ’ми’ нападнути) и описује и слави поновно успостављање мира. Мада то није била нарочито ратничка песма, ускоро сам се најдубље постидео претпоставке да смо ’ми’ нападнути.

Схватио сам да су аустријски напад на Србију и немачки напад на Белгију језиве ствари и да је огромни пропагандни апарат настојао да нас убеди како је то било оправдано. У зиму 1915–1916. постао сам убеђен (...) да је повод који су истицали Аустрија и Немачка, у ствари, измишљени повод и да заслужујемо да изгубимо рат (и да ћемо га због тога и изгубити)”.

Карл Попер је то своје резоновање – а имао је онда свега четрнаест година (1916) – изложио оцу Симону Зигмунду. Овај је најпре био сумњичав према дечаковим ставовима, да би, додаје Попер, отац „ипак мој став узео врло озбиљно и после подуже дискусије изразио спремност да се сложи са мном”.

Овај текст је својеврстан прилог критици и разумевању пропаганде у интерпретацији историјских чињеница, као и улоге предрасуда и ресантимана.

Уосталом, као професор теорије сазнања, Карл Попер је као логички смислено подржавао „сазнање или мишљење у објективном смислу”, дакле, „независно од нечије тврдње или диспозиције”, од предрасуда, од интересно оријентисаних, идеолошких или политичких детерминација. Насупрот томе, сазнање које је оптерећено поменутим, атеоријским чиниоцима, логички је недостатно, па га је Попер с правом одредио као субјективно.

Професор универзитета